Sretenje sa samim sobom

Politika, Boris Jašović 24.01.2017 10:11
Sretenje sa samim sobom


Premijer je najavio da će na Sretenje obznaniti ime kandidata za predsednika države.



Prethodno je u više navrata govorio kako je za Srbiju korisnije da predsednici države i vlade budu na istim talasnim dužinama. To znači da niko drugi osim Nikolića, ili jednog od deset kandidata SNS-a (koje je početkom godine pomenuo ministar Knežević), ne dolazi u obzir. (Zanimljivo shvatanje preraspodele nadležnosti unutar izvršne vlasti.)

Prema Monteskjeu, svaka pojedinačna instanca vlasti (zakonodavna, izvršna, sudska), kontroliše onu drugu i biva kontrolisana od one druge. Uzalud, međutim, ovakva brana tiraniji kada se smisao podele vlasti u Srbiji izvrgava ruglu. Ukoliko u parlamentu jedna stranka vedri i oblači, ukoliko je sudstvo zavisno, ukoliko jezgro izvršne vlasti počiva na „rodbinskim“ vezama (predsednik vlade je politički sin predsednika države) – tada od podele vlasti ostaje mrtvo slovo na papiru. Posebno je to vidljivo u partijskim državama lišenim vladavine prava, gde lični interesi partijaca dominiraju nad opštim interesima društva. Otuda u našoj lepoj partijskoj državici još uvek nije sankcionisano fantomsko rušenje objekata u centru prestonice. Otuda visoki državni funkcioneri koji ostaju u sedlu, uprkos masnim zaobilaženjima istine iliti rasipanjima državnih para. Otuda vlast koja vređa aktivne građane poredeći ih s neradnicima i stranim plaćenicima... Otuda, na koncu, izvrtanje smisla podele vlasti.

U parlamentu – partijski vojnici, rukovođeni interesima stranke kojoj pripadaju, glatko preglasavaju neistomišljenike iz redova opozicije te automatskim podizanjem ruke usvajaju (katkada problematične) zakone. Predsednik države nekritički potpisuje jednostrano usvojene zakone budući da je u partijskoj ljubavi s predsednikom vlade. I sve naizgled deluje divno, krasno i nadasve harmonično.

Pa u čemu je onda problem? Zar harmonija nije prihvatljivija od konflikta? Svakako da jeste – ako vlast stremi ostvarivanju opštih interesa, a ne realizaciji skučenih partijskih ciljeva koji se putem spinovanja proglašavaju za opšte. U tom kontekstu, premijerova izjava da predsednik države treba da bude na istoj liniji sa predsednikom vlade, deluje zastrašujuće. Naročito zbog toga što apsolutna homogenost izvršne vlasti (vlada – predsednik države), deluje zastrašujuće čak i u uređenim državama koje počivaju na vladavini prava.

Inače, u takvim se državama izbori retko kada doživljavaju na fatalistički način – kao borba na život i smrt. Samim tim se i učesnici na izborima posmatraju racionalnije – kroz političke programe koje nude ili preko njihovog (ne)uspešnog minulog rada.

Suprotno je u partijskim državama lišenim vladavine prava – posebno u onima gde se građani u većini slučajeva ponašaju kao podanici koji ištu autoritarnog vođu. Njihov izbor je manje zasnovan na razumu (glasam jer je to u interesu društva), a više na emocijama, to jest na ličnom interesu onoga koji bira (glasam da bih zadržao radno mesto u državnoj upravi).

Dodamo li ovome činjenicu da u partijskim državama lišenim vladavine prava vlast na najgnusniji način omalovažava političke protivnike, jasnija će nam biti i sledeća protivrečnost – ovdašnja vlast uveliko radi na diskreditovanju predsedničkih kandidata opozicije, a istovremeno tvrdi da je još rano za isticanje vlastitog kandidata.

Nažalost, u partijskim državama i opozicija pati od partitokratizma i deficita uzajamne solidarnosti, pa umesto jednog kandidata kadrog da savlada kandidata vlasti, ističe dva, tri, četiri…, koji pojedinačno imaju slabe izglede na uspeh. Vlast za to vreme kalkuliše – da li samo ići na redovne predsedničke izbore i kandidovati Nikolića koji nema šanse protiv jedinstvenog kandidata opozicije? Ili izvan svakog rezona ići i na vanredne parlamentarne izbore, te na taj način progurati aktuelnog predsednika. Elem, u tom slučaju bi se glasači najjače partije morali masovnije primaći glasačkim kutijama kako bi sačuvali radne pozicije stečene milošću partije na vlasti.

Na koncu, nije isključeno da se na Sretenje Vučić susretne sa samim sobom, proglasi samog sebe za predsedničkog kandidata, a Nikolića prebaci na mesto premijera. Slična praksa je već viđena u Crnoj Gori. Partijska rokada umesto stvarne podele vlasti.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak