Ibarski tenkovi i vozovi

Politika, Boško Jakšić 21.01.2017 13:02
Ibarski tenkovi i vozovi


Izjave o namerama za dobrosusedstvom okovale su se u januarskom ledu, pa je Zapadni Balkan u novu godinu zakoračio u znaku prethodne u kojoj su odnosi u regionu pali na najniži nivo poslednjih decenija.



Političari se slabovido i dalje oslanjaju na nacionalizme u koje, kao u prozirnu foliju, zamotavaju društva još neostvarenih punih sloboda, demokratije, ljudskih prava.

Prekogranični konflikti razbuktavaju niske strasti, sve u nadi da će homogenizovati nacije i zaštititi njihove „hrabre” lidere koji se predstavljaju kao isključivi čuvari pojedinačnih sudbina i kolektivne budućnosti.

To što nacionalizmi služe kao paravan da se sakrije šta sve nije učinjeno u borbi za izgradnju institucija pravne države, protiv korupcije, kriminala, nezaposlenosti, za obrazovanje, zdravstvo ili slobodu javne reči, sve to pada u vodu kada se narod zarazi virusom kolektivnog slepila.

To što se radi o simptomima nedovršenih društava takođe ih ne zanima – znaju da u „dovršenim društvima” tako ne bi mogli da se ponašaju.

U pravu je šef srpske diplomatije kada kaže da u regionu postoji dosta problema koji su „skriveni pod tepih i jednostavno čekaju da eksplodiraju”, ali čemu ubrzavanje detonacije?

Zlokobna naracija o mogućem srpsko-albanskom ratu na Kosovu uselila se u izjave političara po svetu i regionu i na naslovne strane štampe posle incidenta sa vozom koji je, obeležen parolom „Kosovo je Srbsko”, iz Beograda krenuo ka Kosovskoj Mitrovici.

Kriza je ozbiljno ugrozila briselski dijalog o normalizaciji međusobnih odnosa koji EU održava na aparatima za veštačko disanje, pokazala koliko su političari spremni da olako lupaju u bubnjeve rata u borbi za vlast, ali i razotkrila potencijal zaoštravanja sukoba Istoka i Zapada za sferama uticaja u nestabilnom regionu.

Incident je obema stranama poslužio da poruče da neće dopustiti da iko ugrozi ni pedalj njihove teritorije. Obe strane davale su ocene kakve se nisu čule od završetka tromesečnog rata 1999.

Predsednik Tomislav Nikolić zatražio je da Srbija prekine dijalog u Briselu sve dok spornom vozu ne bude dozvoljen prolazak na sever Kosova. Izjavio je da je situacija bila „na ivici rata”, optužio kosovske lidere da žele konflikt i otvoreno zapretio da će Srbija poslati vojsku na KiM ukoliko Srbi budu ubijani – spreman i da se lično uključi.

Vojni komentator, a sada i poslanik na listi vladajućeg SNS-a, lamentirao je što je Srbija propustila dve šanse da se vojno vrati na Kosovo – u vreme uništavanja i paljenja srpskih hramova marta 2004. i posle proglašenja nezavisnosti 2008. To što nije, pripisao je „kukavičluku tadašnje vlasti u Beogradu.”

Prizivajući „hrabrost” koja vraća u vremena Slobodana Miloševića, poslanik je zaključio: „Ako bi nas albanski teroristi napali, morali bismo odmah da tenkovima izađemo na Ibar! Kosovo ne može da se sačuva samo mirnim sredstvima.”

Kosovari su prihvatili loptu. Predsednik Hašim Tači je naredio da voz po svaku cenu bude zaustavljen, a kada je kompozicija nakon četiri sata neizvesnog čekanja u Raškoj krenula nazad za Beograd, poručio je da se nada da je Srbija izvukla pouku iz „svoje provokacije”.

Voz je zaustavio premijer Aleksandar Vučić na vest da je Priština na granicu poslala 17 oklopnih vozila i duge cevi. Premijer je pokušao da deluje smireno, mada je suviše hvalisavo pokupio sve kredite za „svoju veoma mudru” odluku.

Rekao bih da poenta nije u zaustavljanju, već u pompeznom upućivanju ruskog voza čija je unutrašnjost ukrašena motivima iz srpskih pravoslavnih hramova na Kosovu, a spoljašnost obojena srpskom trobojkom uz pomenutu parolu „Kosovo je Srbsko” ispisanu na 20 različitih svetskih jezika.

Kome je palo na pamet da za Kosovo pošalje ovu putujuću ikonu srpstva? Premijer je nagovestio da nije bio upoznat sa izgledom voza. Kao dispečera je označio mladog, energičnog ali nedovoljno iskusnog šefa Kancelarije za KiM. Imajući u vidu da je premijer upoznat sa sadržajem gotovo svakog teksta, izjave ili tviter poruke, delovalo je neubedljivo.

Vučić je, prebacujući svu odgovornost na Prištinu, pominjao kako autobuski prevoznici sa Kosova nesmetano voze kroz teritoriju Srbije, da ih ne presreću vojska i policija. Nije rekao šta bi bilo da na tim autobusima stoje napisi „Kosovo je republika” i da su ukrašeni crvenim zastavama sa dva crna orla.

Kako objašnjava da svi drugi vozovi koji godinama idu od Kraljeva ka Kosovskoj Mitrovici nisu bili meta? Ne verujem da bi bilo ikakvih problema što je ta linija sada produžena do Beograda.

Svakome je moralo da bude jasno da će „hram na šinama” izazvati reagovanja prištinskih vlasti. Moglo je i da se očekuje da će pokušati – i u značajnom delu svetskih medija uspeti – da diplomatski poentiraju. Čemu je onda poslužila ova provokacija?

Srbija na proleće ima predsedničke, a možda i parlamentarne izbore, a vladajuća stranka pokazuje sve više nervoze suočena s rastućim nezadovoljstvom građana.

Čini se da Kosovo ponovo postaje kamen temeljac srpske politike. Vreme je da se aktivira oprobana formula: malo incidenata, mnogo patriotske buke.

Slično stoje stvari i u Prištini gde se ove godine očekuje Tačijeva nova kandidatura. Političari zarad dobijanja glasova birača koje su prethodno uplašili pretnjama spolja, posebno iz susedstva, krajnje neodgovorno i sebično ne razmišljaju o posledicama radijacije koju šire preko granica.

Nastavlja se poigravanje nacionalizmom koje je uvek više nego rizično, posebno kada se radi o istorijskoj netrpeljivosti između Srba i Albanaca. A šta znači kada se premijer ovim povodom žali da Srbi imaju „usađen osećaj krivice”? Ne, ne. Nismo za neodgovorne pa i glupe poteze krivi mi Srbi već – srpski političari.

Zato podsećanje: mali incidenti začas postanu ozbiljna opasnost. Igranje vatrom sa srpskom manjinom na Kosovu i albanskom u Preševskoj dolini – koju u Tirani provokativno nazivaju „istočnim Kosovom” – lako može da se otme kontroli.

Ovoga puta izbegnuto je nasilje, raščistiće se teren, nastaviće se pregovori u Briselu, političari će kod kuće pokupiti poene koje priželjkuju, a afera sa vozom ostaće upamćena kao velika pozorišna predstava loše režije. Nadajmo se da za manje od 12 meseci 2017. neće završiti kao annus horribilis kako je počela.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak