Бонуси лек за напаћену радничку душу

Дневник 15.01.2017 13:36
Бонуси лек за напаћену радничку душу


Дуге године транзиције у којима је нестало неколико стотина хиљада радних места узеле су душу радницима, али постоје примери коју указују да им се она полако враћа.



Наиме, ових дана Радомир Спасојевић, власник млекаре “Спасојевић” из Бајине Баште, одлучио је да своју зараду подели са радницима.

- И радници су људи и имају душу. И њима треба ауто и плата, као и мени. Фирму нисам основао да бих стекао викендице и куће, већ да би моја породица и запослени могли да живе пристојно од свог рада. Шеф комерцијале је код мене од 1997.године и допринео је да фирма буде то што јесте. Желео бих њега и још неколико радника, без чијег ангажмана би фабрика била само гомила гвожђа, да наградим. Решио сам да им омогућим да добију адекватну награду кроз дивиденду – образложио је своју одлуку Спасојевић.

На исплату 13. плате, у висини од 50 одсто бруто зараде, одлучио се и Петар Матијевић, који истиче да већ годинама уназад награђује раднике “који стичу профит”  и на тај начин им исказује своју захвалност, али и испуњава друштвену одговорност, за вредан рад.
Запослени у “Минакви” у Новом Саду добијају бонус, радници у шећеранама у Жабљу и Црвенки, којима су власници Грци, такође су примили пола личног дохотка приде. Добре раднике награђује након усвајања годишњег финансијског извештаја и “ Котекс Висцофан“ ДОО Нови Сад.

Генерални менаџер компаније ИГБ “ Аутомотив” из Инђије Далибор Берић објашњава за “Дневник” да ова немачка компанија, која је најзначајнија гринфилд инвестиција у Србији и у којој тренутно ради 2.200 радника, током целе године награђује своје запослене и стара се чак и о њиховим породицама.

- Сви радници могу да зараде и до 130 одсто плате, делимо месечне награде радницима на предлог надређених, ту су кварталне награде, награде за ситна унапређења, награђивање по основу времена проведеног на раду. Но, материјалне награде нису једини вид мотивације запослених у нашој компанији. Ми, сем ових већ уобичајених награђивања радника, на нивоу сваке календарске године организујемо читав низ посебних догађаја којима се запослени мотивишу како финансијски тако и у смислу одређених бенефита односно поклона који имају материјалну вредност. Бринемо се о ђацима првацима, плаћамо представе за децу радника, организујемо стручну праксу за децу, рођендане, радничке спортске игре...– каже Берић.

Професорка Живка Пржуљ оцењује да  са приватизацијом и развојем тржишне привреде у Србији, све више послодаваца схвата значај награђивања запослених за понашање и радне резултате појединаца и пословне резултате фирме.
- У предузећима са страним капиталом има доста примера добро дизајнираних система зарада. У Србији је расподела зарада на основу утврђеног система који је познат свим запосленима највише присутна у приватним предузећима са мешавином домаћег и страног капитала, а затим у приватним предузећима са страним капиталом, док је у приватним предузећима са домаћим капиталом најмање присутан овакав облик расподеле – оценила је професорка Пржуљ.

Једино задовољан радник је продуктиван, а нема продуктивности и задовољства ако он нема чиме да храни породицу, оцењује за “Дневник” професор Дарко Маринковић.
- У свим европским државама, па и шире, одавно се зна права вредност доброг и вредног радника и колико је важно управо таквог мотивисати и наградити. Једино мотивисаност и награда значи да ће тај радник остати у фирми и да ће наставити истим темпом и даље да ради. Наш пут у евопску породицу није путешествије које ми треба да урадимо због других, већ да би и сами увели хумано радно законодавство које подразумева да радници добију оно што заслужују и колико вреде.

Без тога нема мотивисаности и заинтересованости већ само голог отаљавања – каже професор Маринковић.
Било би добро, додаје, да се пракса додатног вредновања кроз такозвану 13.плату или бонусе, настави и да постане талас који ће стићи до свих газда који желе да имају успешне фирме и чији циљ није само да они напуне yепове већ и да имају оне који ће зарадити и њему и себи.

- У свету већ дуго постоји неподељен став да су људски ресурси кључна покретачка снага развоја што потврђује чињеница да су најуспешније на економском , технолошком, развојном плану управо оне државе или компаније које највише улажу у људе односно раднике и њихово образовање и усавршавање током целог радног века.

Сваки радник мора добити шансу да се искаже, јер без квалитетних и компететних запосленика нема напретка нити фирма може пословати с успехом. То све стране компаније које раде код нас добро знају јер то имају у земљама из којих долазе, а томе се морају научити и домаћи послодавци – истиче Маринковић.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak