Bolji život nije tabela u ekselu

Politika, Anica Telesković 08.01.2017 18:19
Bolji život nije tabela u ekselu


Premijer Aleksandar Vučić i ministar finansija Dušan Vujović ne kriju da imaju ambiciju da uđu u istoriju.



I pre nego što je predsednik vlade budžet za 2017. ocenio kao najzdraviji u istoriji, ministar finansija Dušan Vujović je još prilikom krojenja državne kase za 2015. izjavio da je taj dokument „ogledalo odgovorne fiskalne politike”.

Ovo je po mnogo čemu istorijski budžet, rekao je tada ministar finansija.

Od tada do danas, zaista se mnogo toga u srpskim javnim finansijama promenilo nabolje. Na kraju 2014. manjak u državnoj blagajni iznosio je 6,6 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) i bio je jedan od najvećih u Evropi.

Planirano je da do kraja sledeće godine minus u kasi bude 1,7 odsto. To nije najmanji deficit u regionu, niti rekordno nizak minus u budžetu u celoj našoj istoriji. Ali, svakako jeste rezultat koji se ne može osporiti.

Potpuno je druga stvar što narod to ne oseća. Bolji život nije tabela u ekselu. Politička greška premijera Aleksandra Vučića je što je bolji život obećavao prvo za dve godine, pa onda nekoliko puta to odlagao.

Jer, po definiciji iz ekonomskih udžbenika, fiskalna konsolidacija je bolan proces koji obavezno podrazumeva pad privredne aktivnosti, smanjenje plata i penzija, otpuštanja u javnom sektoru.

To što je praksa bila bolja od teorije i što je još u prvoj godini primene teških ekonomskih mera zabeležen privredni rast od 0,8 odsto, nije razlog da se premijer ljuti na narod i sve one koji ne vide da su rezultati bolji od definicija iz ekonomskih udžbenika.

Bolje od svih ekonomskih novinara suštinu ovog jaza između „nikad boljih rezultata u istoriji” i onoga što građani osećaju pogodio je krajem prošle godine Ivan Ivanović, voditelj satirične emisije na Prvoj televiziji.

Premijer je tada bio njegov gost i hvalio se ekonomskim uspesima vlade. Voditelj ga je prekinuo i postavio mu naivno, a zapravo suštinsko pitanje: „A šta moja baba ima od toga što je BDP veći?”

Odgovor na ovo pitanje leži u jednom starom izveštaju Fiskalnog saveta od 30. maja 2012. u kome se eksplicitno navodi da „Srbija ide prema krizi javnog duga, koja može da se dogodi i do kraja godine”.

To je praktično značilo da je zemlja na ivici bankrota i da država Ivanovoj babi možda neće moći ni da isplati penziju.

Bilo je to samo nekoliko nedelja pošto je na predsedničkim izborima održanim na Đurđevdan 6. maja Tomislav Nikolić pobedio Borisa Tadića.

U kampanji je sve pucalo od nerealnih obećanja.

Tada opoziciona Srpska napredna stranka (SNS) obećavala je oporezivanje bogatih, smanjenje stope PDV-a na osnovne prehrambene proizvode, hleb, mleko i ulje, ukidanje doprinosa za zdravstveno osiguranje, svođenje poreza na imovinu na simboličan nivo... Ništa bolja nije bila ni vladajuća Demokratska stranka (DS) koja je potpuno negirala činjenicu da je zemlja prezadužena.

Čak je Ministarstvo finansija prestalo da objavljuje podatke o javnom dugu. Informacije o katastrofalnom stanju u budžetu novinari su dobijali ispod žita i nezvanično.

Misija Međunarodnog monetarnog fonda se početkom te godine demonstrativno spakovala i prvim avionom odletela za Vašington. Aranžman sa Srbijom bio je prekinut, ali je vladajuća garnitura tada smislila da to može i lepše da se kaže i da bolje zvuči „program sa MMF-om je zamrznut”. „Politika” u to vreme nije od svojih čitalaca skrivala loše stanje javnih finansija.

Samo mesec dana pred izbore u „Politici”, 5. aprila 2012. napisala sam da će „onaj ko posle izbora sedne u fotelju ministra finansija, biti zapamćen po drakonskim merama, bez obzira na to što tokom predizborne kampanje mogu da se čuju različiti predlozi za smanjenje poreza i nameta privredi i građanima”.

I pogrešila sam. Jer, novoj vlasti je trebalo dve godine da shvati da se srpske javne finansije ne leče lakom medicinom. Dušan Vujović je bio taj koga je splet okolnosti odredio da te drakonske mere sprovede.

Aktuelni ministar finansija ne krije da mu smeta to što građani ne vide njegove rezultate. Otvoreno je nekoliko puta govorio o tome kako se oseća kao da igra utakmicu na neprijateljskom terenu, gde mu, čak i kada postigne poen, publika viče „uaaa“.

Potpuno je suludo to što Vujović očekuje da mu oni kojima je smanjio plate i penzije aplaudiraju. To bi bilo isto kao da pedijatar traži od deteta da se smeje dok mu medicinska sestra u nadlakticu ubrizgava vakcinu. Dete ne zna koliko su strašne posledice zaraznih bolesti i ne može se od njega očekivati da bude srećno što vakcina boli manje od šarlaha i tuberkuloze.

Zato premijer Vučić greši kad, kivan što niko ne vidi ekonomske rezultate, koristi teške reči. Tako smo od njega pre nekoliko meseci mogli da čujemo kako je rast od 2,5 odsto, koliko se u tom trenutku očekivalo za ovu godinu, „decenijski uspeh” i da je „dvostruko veći od privrednog rasta Nemačke”.

U parama, za prosečnog Nemca rast od 1,7 odsto znači dodatnih 800 dolara, dok za prosečnog Srbina rast od 2,5 odsto znači novostvorenih 340 dolara po stanovniku.

Zato premijer i ministar finansija ne treba da iritiraju građane i penzionere izjavama kako im je neprijatno koliko nam dobro ide, kako je ovaj budžet najbolji u istoriji, deficit nikad niži, a privredni rast najveći u regionu, i kako će ih ekonomski rezultati direktno katapultirati u ekonomske udžbenike. Na to će još morati da sačekaju. Jer, dovoljno je da neka od nagaznih mina javnih finansija („Srbijagas”, EPS, „Resavica” ili RTB „Bor”) tokom sledeće godine eksplodira i da Srbiji popucaju osigurači. Rano je za slavlje i šampanjac.

Bez obzira na to da li će Vučićevo i Vujovićevo ime završiti u udžbenicima, istorija ne pamti epizodne uloge, a pad i uspon srpskih javnih finansija najbolje može da se prati kroz lik i delo Jovana i Milana Krkobabića.

Partija ujedinjenih penzionera Srbije 2008. godine ucenila je Borisa Tadića. Zarad formiranja vlade, Tadić je pristao da se penzionerima povećaju penzije, iako ga je premijer Mirko Cvetković, upozoravao da u budžetu za to nema para i da će povišice moći da se isplate samo iz kredita.

Isto je mislila i Diana Dragutinović, tadašnja ministarka finansija. Čak je i Mlađan Dinkić, tadašnji ministar ekonomije, koji je svojim predlozima uticao na povećanje deficita, tada javno upozoravao „da bi to bilo isto kao da kuću kojoj preti požar polijete benzinom”.

PUPS koji je tada ucenjivao Tadića da poveća penzije, kasnije je bez pogovora i zarad opstanka u vlasti, ušao u Vučićevu vladu koja je te iste penzije smanjila. Ovu nedoslednost Milan Krkobabić, aktuelni predsednik PUPS-a, gostujući nedavno na Televiziji Pink, pravdao je tako što je krivicu za inicijalni fiskalni greh prebacio na tuđa pleća.

„Ljudi koji su tada vodili zemlju trebalo je dobro da znaju šta imaju u kasi, da li imaju, ili nemaju para”, rekao je Krkobabić tvrdeći da je PUPS radio isključivo u interesu penzionera.

„Naš zahtev je bio zakonski utemeljen jer su penzije pale ispod 49 odsto prosečne plate, i bio je dobro prihvaćen u javnosti”, rekao je Krkobabić.

E, tu je aktuelni lider PUPS-a u pravu. Javnost je to zaista dobro prihvatila. Sa ove istorijske distance zanimljivo je videti kako izgledaju skupštinske stenografske beleške s kraja decembra 2008., kada su poslanici usvajali jedan od najgorih budžeta.

Nije od ključne važnosti ni to što je taj dokument usvojen uoči nove godine, a poslanici DS-a danas zameraju vladi kašnjenje budžeta.

Niti je važno to što su gledaoci i tada imali priliku da gledaju skupštinski rijaliti. Ko je zaboravio, rasprava je uglavnom protekla u oštrom okršaju poslanika SNS-a i njihovih dojučerašnjih kolega iz Srpske radikalne stranke. Kao što ni sada nije važno da li su poslanici „Dosta je bilo” podizali transparente na kojima je premijer nacrtan kao Pinokio.

Nevažno je da li je ili nije premijer pocepao Nacrt budžeta, iako je ministru finansija do te mere važno da to demantuje da sa skupštinske govornice to pokušava da predstavi kao klasičnu „Politikinu” novinarsku patku.

Sa ove istorijske distance, najvažnije je to da gotovo niko od predstavnika opozicije 2008.  nije imao tu vrstu političke hrabrosti da javno kaže: „Alo, ljudi, ne povećavajte penzije, ako mislite da ih isplaćujete iz kredita”. Tim povodom stidljivo su se oglasili jedino LDP i DSS.

Poslanici SNS-a tada su ćutali. Zato, neka se premijer Vučić ne čudi što mu niko ne priznaje da je budžet za 2017.  najzdraviji do sada i što opozicija ne aplaudira jer je 2015. smanjio plate i penzije.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak