Ko su 'pravi', a ko 'takozvani' – Srbi, institucije i ljudi
|
Kraj godine se bliži, a Srbija nastavlja svoje geopolitičko i društveno glavinjanje, koje se, kao u nekoj „kameri obskuri“, u izjavama predstavnika vlasti i u naslovima režimskih medija preokreće u optimističku mantru poput one „svakoga dana, u svakom pogledu, sve više napredujemo“.
Samo nabrajanje tih, navodnih, uspeha odnelo bi prostora za tri kolumne. A njihovo raskrinkavanje i osvetljavanje iz drugačijeg ugla, još duplo toliko.
„Ti si jedini koji još piše o Kosovu“ – više začuđeno nego prekorno primetio je nedavno jedan kolega. On, razume se, malo preteruje. Naravno da nisam jedini. Ali jeste činjenica da je sa dolaskom nove SNS-ovske vlasti kosovska tematika je sistematski potiskivana na medijsku i političku marginu, i tek tu i tamo podgrevana kada je trebalo dokazati da Kosovo „nije izdano“ i da ga, za razliku od Miloševića, Đinđića, Koštunice i Tadića, Vučić brani na najbolji i najpametniji mogući način.
Upravo u trenutku dok nastaje ovaj tekst, stiglo je saopštenje sa sastanka Aleksandra Vučića sa predstavnicima Srba sa KiM (gradonačelnici, poslanici funkcioneri u „Kosovskom parlamentu“ i „Vladi Kosova“), na kojem im je, po rečima šefa Kancelarije za KiM Marka Đurića, dat rok da do 31. decembra povuku sve štetne odluke, ako žele da učestvuju u onome što je jedinstvena politika Srba i države Srbije na KiM“.
Ono što se ovih dana i nedelja dešava sa tzv. „Srpskom listom“ savršena je ilustracija tzv. „kosovske politike“ aktuelne vlasti i koliko simbolički, toliko i real-politički pokazatelj nedoslednosti, licemerja i besperspektivnosti aktuelne politike, i to ne samo na kosovskom frontu. Najpre su, milom i silom, naterali Srbe sa KiM da izađu na kosovske lokalne i parlamentarne izbore. I pri tom „izdajnicima“ srpske stvari i Tačijevim „saučesnicima“ proglasili sve one legalne i legitimne predstavnike srpskih vlasti koji su se tom izlasku protivili, sa više nego dobrim argumentima. A onda su „Tačijevim Srbima“ i „rušiteljima jedinstvene državne politike“ proglasili i one koji su na izbore izašli, ali nisu bili u koloni i listi „Srpske liste“. Da bi se na kraju i sami međusobno teško posvađali i sada uzajamno optužuju za to ko je koga izdao i ko radi za Albance (a rade i jedni i drugi).
Da i ne govorimo o tome da je upravo ovih dana okončan proces dodele međunarodnog telefonskog broja za „Kosovo“, a da to vlast ili prikriva ili pokušava farsično objasniti kako se radi o telefonskom broju za „geografsku oblast u Srbiji“. Ukratko, i doslovno. Sve je upravo i potpuno suprotno onome što se govori – s tim da se to na primeru politike prema Kosovu i Metohiji možda nabolje vidi. Štaviše, koncesijama, ustupcima i generalnim kapitulantstvom po praktično svim tačkama kosovskog spora aktuelna vlast (čitaj, Vučić) kupuje podršku uticajnih (zapadnih) centara moći. A oni mu, zauzvrat, gledaju kroz prste (gušenje slobode medija, Savamala) i dopuštaju da se povremeno junači i kroz medijskog toplog zeca provlači njihove lokalne diplomatske predstavnike. Od tog junačenja država Srbija i Srbi na Kosovu nemaju nikakve koristi – ali zato koristi ima premijerov rejting, jer se na taj način sakupljaju jeftini politički poeni i slabo obrazovano i još slabije informisano biračko telo stiče utisak kako se vlast junački bori za Kosovo i Metohiju i čak ni po cenu ugrožavanja sopstvenog života („atentati“ i „državni udari“) ne popušta pod pritiscima i ucenama.
Slika postaje još sumornija kada se na ovakvo ponašanje srpske vlade i „srpskih predstavnika“ na KiM, doda i sramno, ili u najmanju ruku oportunističko držanje Ustavnog suda koji je, pod pritiskom izvršne vlasti, izbegao da se izjasni o tzv. Briselskom sporazumu. Indikativno je, takođe, kako je primetio kolega Slobodan Orlović, da u Ustavni sud, prilikom najnovije popune ove institucije, nije ušao niko od ustavnih pravnika koji su javno kritikovali „briselsko sporazumevanje“, bilo na javnoj raspravi u Ustavnom sudu, bilo u medijima i javnom mnjenju, baš kao što su, sticajem okolnosti, bez sudijske funkcije ostale dosadašnje ustavne sudije, koje su glasale protiv i objavili svoja izdvojena mišljenja o (ne)ustavnosti Briselskog sporazuma.
Za to vreme, sa gorčinom i tugom to moram da konstatujem, kosovski „Ustavni sud“ je više puta vraćao i obarao neke odredbe u vezi famozne „Zajednice srpskih opština“, za koje je smatrao da nisu u skladu sa tamošnjim ustavom. I ma koliko da se mi, možda poslednji Mohikanci u srpskim medijima (mislim tu na NSPM, Politiku i, verovatno, Novosti) trudili da nazive kosovskih istitucija stavljamo u navodnike (ili uz dodatak onog „takozvani“), mora se priznati da su u ovoj stvari prištinske institucije uglavnom delovale kao organi prave i suverene države. A navodnici i oznaka „takozvani“, nažalost, mnogo više su pristajali kao atribut uz naš, srpski „ustavni sud“, „Premijera“ i „Vladu Srbije“.