Lekovita vedrina Mome Kapora

Ovako govoreći, Dragan Lakićević, urednik Srpske književne zadruge, pozdravio je u četvrtak u prostorijama ove kuće pisca i slikara Momu Kapora, kome je zatim Slobodan Rakitić, predsednik SKZ-a, uručio ovogodišnju, 11. nagradu SKZ-a za životno delo. Svečanost u punoj sali Zadruge, uz recitovanje Rade Đuričin, izvorne narodne pesme koje su izvodile Aleksandra Todorović i Jovana Vuksanović i dodelu zahvalnica prijateljima SKZ-a.
- Njegova vedrina, optimizam i energija su za divljenje i lekoviti su čak i onda kada su melanholični - rekao je Rakitić o Kaporu i delu, dodajući da je SKZ do sada objavio dve njegove knjige, a da je treća u pripremi za jubilarno 100. kolo.
Tematski, Kaporove priče i romani obuhvataju široke oblasti, ocenio je Lakićević, od “Beležaka jedne Ane”, gde je neprestani hepening u optici i u raskošnom jeziku mlade Beograđanke, zavodljivim slengom i fantastičnom moći zapažanja i duhovitog umovanja prikazivao stanje duše junaka, pisca, društva 20. stoleća, pa sve do virtuozne rekonstrukcije bitke na Vučjem dolu 1876. godine.
- O čemu god da piše, Momo u tome nađe svoj zavičaj. Jer piše s ljubavlju i posvećenošću, posmatra i zaključuje, otkrivajući u malome veliko, u beznačajnom - duboko. Laki pisac, kako je sam sebe nazvao, postao je književni mudrac i nacionalni bard. Reporter je postao psiholog, a hroničar urbanog života - tumač ljudske duše - rekao je Lakićević.

O beznačajnostima mudro, o značajnom duhovito - to je Momo Kapor.

BESEDA MOME KAPORA
KAFANSKI UČITELJI

NE pripadam onim piscima koji dobijaju mnogo priznanja i nagrada, pa sam potpuno zbunjen ovim nepravednim priznanjem koje sam danas dobio, i mislim u sebi da sam i srećan i tužan u isto vreme. Srećan, što sam dobio, a prilično tužan što se nešto završava, što se jedno delo izgleda završava.
Primajući ovu nagradu, mislim pre svega na mnoštvo mojih nepoznatih, anonimnih, zaboravljenih učitelja, usmenih književnika koji više ne postoje u Beogradu, kao što ne postoje ni stare, divne beogradske kafane, kakve su bile “Zora”, “Šumatovac”, “Pod lipom”, “Boka”, “Složna braća”, da ne nabrajam dalje. Zamenili su ih dragstori, banke, parfimerije i kafići od metala sa preglasnom muzikom, da se ne bi razgovaralo. Usmeni književnici bili su posebna vrsta ljudi, bez ijedne napisane stranice, držali su kafane i stolove, a njihova sabrana dela kojim su nas oplemenjivali odlazila su zajedno sa dimom cigareta, iznad kariranih, crveno-belih stolnjaka, ispolivanih vinom, prema tavanici i goloj sijalici koja je ličila na staklenu suzu. Iz njih su prštale anegdote, urbane legende, kao skaredne misli o veličinama, lažnim idolima, o čudnim događajima. Oni su nas oblikovali i odlazili neprimetno i tiho, u pratnji dvojice-trojice drugara, na groblje. Njihova imena gotovo da nisu ni zabeležena. Čini mi se, ako sam išta radio u životu, pokušavao sam da zadržim deo tog iščezlog beogradskog duha, tog duha koji se rađao svakog podneva u kafani “Zora” i iščezavao u ponoć na istom mestu...