Вртешка претњи, страха и хаоса

Јер, ако су се на кулоарско-медијским налозима полиције и тужилаштва већ нашли Мркоњић, Динкић, Бајатовић, сви још у пуној политичкој моћи, и са њима листом најутицајнији тајкуни, а не само бивши министри, функционери и крупни бизнисмени блиски ранијим владама, нема тога ко не може осванути под претњом Вучићеве сабље.

Створивши ту атмосферу сопственим изјавама и подацима за које је допустио да се нађу у медијима – да информације не иду од њега, значило би то да не зна шта раде службе које би требало да координира – Вучић више не може назад, све и да хоће. Натерао је самог себе да мора да крене и на сопствене партнере. Сигурно рачуна да ће тиме истиснути не само Дачића, него и Николића, и на таласу осветништва пониженог грађанства, приграбити сву власт.

Свакодневним наговештајима ко би могао бити следећи, у некаквој Вучићевој вртешци претњи, прескачући понекад редослед потеза и узурпирајући улогу полиције и тужилаштва, поготово њихових пи-ар служби, у структурама је створио хаос и метеж. Страх, нервоза, можда и паника, у том хаосу само расту. Колико год се морала похвалити свака одлучност у борби са највећим злом Србије, високом корупцијом, не треба заборавити да је комбинација страха и хаоса опасно експлозивна. Нарочито у ситуацији када осим јавне хајке, још увек нема неспорних оптужница – развлачење капиталног случаја Дулић то најбоље илуструје.

Стога се Вучићу, који је поставио себе за мету практично свима онима који су још од деведесетих злоупотребљавали политичке позиције и везе, мора признати ретка одлучност, за коју тек треба да се потврди да неће остати само на јаким речима и празним претњама.