Граница Србије

Србије…

Откад су нас први пут уплашили својим нејасним ставовима о Косову и Метохији, обећали смо да ћемо им, баш на Косову и Метохији, судити по делима, а не по речима. Е, па, косметска (не)дела почели су да ређају тако да их од озбиљне сумње и једнако тешке оптужбе да настављају политику Бориса Тадића деле још само њихове речи, да наставка те политике неће бити, и наша (и даље) неверица да би тако нешто заиста могло да нас снађе. Неверица, упркос томе што су – о Влади Србије је реч – пристали да седе поред представника независног Косова и без оне фусноте, и упркос томе што су се потом писмено – разменом писама, како нам је објашњено – обавезали Европској унији да ће ударити границу између Србије и Косова, у складу са „Договореним закључцима у вези са ИБМ“, онако како их је у Бриселу парафирао Борко Стефановић. За тај параф на познатом споразуму смо, узгред буди речено, сазнали тек ових дана.

ПИСМО ИЛИ ПОТПИС Покушали су, при том, да ту одлуку о „размени писама са ЕУ“ сакрију државном тајном (премијер Ивица Дачић, не објашњавајући зашто би овако крупна одлука била тајна: „На седници владе је донета одлука, али као што се зна, таква одлука се не објављује, она је под ознаком поверљивости…“), али им је ту намеру покварио Штефан Филе, ЕУ комесар за проширење, који је „поздравио потпис Владе Србије на ИБМ протокол, и изразио наду да ће брзо бити спроведен у дело. Овај потпис је конкретан знак политичке воље нове српске владе да се у потпуности ангажује у дијалогу са Приштином, у циљу нормализације односа између њих“. Какав, сад, потпис? Зар није посреди пука размена писама, на основу Стефановићевог парафа? Али и Венсан Дежер, шеф ЕУ делегације у Србији, поздравио је ове среде управо „потписивање Споразума о ИБМ“… Значи ли то да смо се пре неколико дана обавезали још жешће да утврдимо границу између Србије и Косова, него што нас је на то обавезао Борко Стефановић? Насупрот Филеу и Дежеру, Стефановићев наследник на челу преговарачког тима с Приштином (Дејан Павићевић) тврди да „протокол није потписан, а нарочито не протокол са Приштином“, и понавља да је само „дошло до размене писама“ са шефом ЕУ дипломатије Кетрин Ештон. О овој недоумици између размене писама и потписивања протокола – при чему смо болно свесни да се такве бриселске недоумице увек заврше на нашу штету – биће још речи, сигурно. Председници четири српске општине севера Космета већ су затражили увид у спорно писмо…

Тек, да су Штефан Филе и Венсан Дежер заиста имали разлога да похвале Дачићеву владу, имали су, и да је Мирослав Лајчак, специјални ЕУ представник (и шеф словачке дипломатије), мирно могао да констатује да у тој влади „види доста преданости, доста добре воље“, могао је, и то баш мирно. Јер, када су од владе затражили косовску фусноту, добили су фусноту. Српска влада је заузврат од њих добила похвале, а онда и нови услов: спровођење ИБМ споразума. Речима Мирослава Лајчака: „Одлука српске владе око фусноте, која је одблокирала учешће ваших представника на регионалним скуповима, јесте добар пример у којем би правцу требало ићи. Сада је на реду интегрисано управљање границама.“ Добио је Брисел опет шта је тражио – ни 24 сата нису прошла од ове Лајчакове изјаве до размене писама о ИБМ – и опет је Београд добио похвалу. Стрпимо се дан-два, и сазнаћемо који је следећи захтев који ћемо добити у том логичном, познатом редоследу; захтев Брисела – пристанак Београда – похвала Брисела – нови захтев Брисела. Опет Лајчак: „Поред имплементације већ договореног, за отварање преговора биће потребно да Србија начини додатне кораке. Које конкретно, одлучиће Европски савет.“ И тако до признања независности Косова…