Ovo ne može izaći na dobro ili šta je novoj vlasti čojstvo bez junaštva

Imam dovoljno godina da ne gajim nadu kako pisanje može da promeni svet, uveren čak da je sam čin pisanja neka vrsta potvrde da su jezik i stvarnost dva odelita toka, koji se retko dotiču. Pa ipak, živ čovek ponekad ne odoli slabosti želje da ga negde čuju; ponekad mu se učini da vidi veliku opasnost, koju drugi ne vide ili je vide, a ipak iz nekog razloga ćute. Ili je sve to samo detinjasta potreba nekog ko dovoljno dugo sedi pred velikim bioskopskim platnom da glasno opomene glavnog junaka kako mu se demoni primiču s leđa, na trenutak potpuno nesvestan da je film davno snimljen i da se u njegovom vremenu već dogodilo što se ima dogoditi.

Elem, šta god bilo motiv ovoj pisaniji, njena glavna teza biće kristalno jasna: ovo, gospodo, neće izaći na dobro. Zašto?

Idemo od početka. Zaista je zvučalo dobro, kad je Vučić u sredu garantovao slobodu srpskim medijima. („Nova vlada će garantovati slobodu medija u svakom pogledu.“) Uostalom, ako se naprednjacima nešto može verovati, to je da im do sada nije palo na pamet da kontrolišu medije, posebno ne onako besomučno i bestidno kako su to činili ovi pre njih. Istina, na ovom mestu ne treba odbaciti ni glas onih zlobnika koji kažu da medije i ne bi umeli da kontrolišu kao žuti, čak i kada bi im samo to bilo na umu.

Hajde zato da razlikujemo dve stvari. Da li je Vučić rekao da su mediji oslobođeni od uticaja njegove vlade – a, ako ih aka neko drugi, neka ih aka, to nije njegov problem – ili je medijima garantovao slobodu – a to, ako ja umem da čitam, znači da će mediji biti slobodni od vlade i od svega drugog što bi moglo da im tu slobodu ugrozi. Očigledno, rekao je ovo drugo. E sad, da li su mediji u Srbiji slobodni, da li su imalo slobodniji posle ove Vučićeve izjave? Da li danas srpske televizije izveštavaju objektivnije? Jesu li srpske novine skinule veo cenzure i počele da pokreću suštinska pitanja? Jesu li posle Vučićevog obećanja nestale crne liste iz novina i sa televizija? Ništa od toga nije se desilo.

O čemu nam je onda Vučić pričao? Garantovati nekom slobodu – koliko je verovati jednom od najsjajnijih moralnih kodifikatora srpske epske tradicije Marku Miljanovu Popoviću – podrazumeva zadovoljenje dva aspekta. Reč je o aspektu junaštva, jednom aktivnom principu koji podrazumeva da neoslobođenog valja osloboditi. Drugi aspekt, koji dolazi posle aspekta junaštva, tiče se čojstva i znači da zaštitimo tog netom oslobođenog od sebe, dakle da ga ne oslobađamo od drugog zbog toga da bismo ga mi utamničili. Junaštvo bez čojstva je za proslavljenog kučkog ratnika bilo tek sirova snaga, obesni pustahiluk. Samo čojstvo je to koje je junaštvo moglo da oplemeni postavljajući ga u rang moralnih vrlina.

Čojstvo bez junaštva, međutim, Marko Miljanov ne razmatra, ne gubeći vreme na isprazna razglabanja. Jer junaštva bez čojstva, ima, ali obratno ne biva. Ali hajde da vidimo kako bi to izgledalo. Možemo, na primer, da zamislimo scenu u kojoj američke ili ruske snage na kraju Drugog svetskog rata dolaze do nekog koncentracionog logora i izmučenim preživelim nesrećnicima kažu: mi vas nećemo mučiti, nećemo vas slati u gasne komore niti spaljivati u krematorijumima. Što se nas tiče, vi ste slobodni. Za to vreme, međutim, unutar logorske žice nacisti nastavljaju sa svojim zlim poslom.

Naravno, ovaj apsurdni primer čojstva bez junaštva niti ima ikakve veze sa čojstvom niti se tako može nazvati. Vučićeva garancija slobode medijima upravo je to: ja vas neću ugnjetavati, a sa ovima što vas ugnjetavaju, vi sami vidite šta ćete. Jer Vučićeva garancija slobode medijima podrazumevala bi da on najpre kaže od koga su oni zarobljeni, ako su zarobljeni, a onda i njihovo oslobađanje. Sve izvan toga jeste jedna forma ispražnjena od svakog sadržaja.

MODEL VLADAVINE Naravno, ovo nije tekst o srpskim medijima, za koje uostalom sve više verujem da ih i ne treba oslobađati, već da budu zarobljeni i propali koliko su već propali jer one koji rade u njima deli svega 15-tak imena od apsolutne saglasnosti da se tu ništa ne menja. Zato je ovde reč o jednom modelu vladavine koji bih nazvao čojstvom bez junaštva.

Kada su došli na vlast, Toma Nikolić i naprednjaci ispunili su jednu veliku misiju. Smenili su žute i Borisa Tadića, vlast koja je svoju neverovatnu međunarodnu kooperativnost naplatila jednako neverovatnom pljačkom Srbije, dovodeći zemlju na ivicu bankrota, tako da danas čovek mora da bude bar Slobodan Antonić pa da ne vidi da je ta smena bila dobra.

Ali, kada nova vlada ubedi građane da neće nastaviti sa teritorijalnim rastakanjem zemlje – i kada joj građani u to poveruju – a onda saopšti da će provesti sve neustavne sporazume koje je sa Albancima napravio Tadićev Borko, tada na sceni imamo upravo to isprazno čojstvo bez junaštva. Elem, oni neće nastaviti sa rastakanjem kosovske priče, što je više nego u redu, ali neće ništa uraditi ni da se tom rastakanju suprotstave, što ovo prethodno „u redu“ izmešta iz sfere konsekventnog političkog stava u sferu apsurda.

Idemo dalje. Kako opisati situaciju u kojoj Toma Nikolić stisne petlju da sa Putinom razgovara o tome kako da izvuče Srbiju iz finansijske bule, kada taj razgovor završi i na svoje i na Putinovo zadovoljstvo, a onda se vrati u zemlju, zapadne agenture mu podignu sve svoje raspoložive snage da bi opstruisale svaku reč koju je on sa Putinom dogovorio, a on za to vreme ne radi ništa. Znači li to da će Toma Nikolić, kada za pola godine od poslova sa Rusijom ne bude ništa, nemoćno raširiti ruke i reći da su njegove namere bile najbolje, ali da su zapadne agenture bile jače? Naravno, on je uradio mnogo više od Tadića: uprkos svima koji su ga odvraćali od toga, otišao je u Moskvu i imao ozbiljan razgovor sa Putinom. Ali njegov učinak – kako bih samo voleo da grešim – neće biti veći od Borisovog jer džaba Tomi ako je u sebi imao čojstva da razume šta je to što je njegovoj Srbiji potrebno ako nije imao junaštvo da se za to izbori, da se okruži timom ljudi koji bi ne samo na tome radio nego se i suprotstavio ovom svetu koji će, držite me za reč, pre ili kasnije ugroziti i sam početak gradnje Južnog toka.

VRLINA KOJA UBIJA Veoma je lepo kad ministar pravde Nikola Selaković osudi Tadićevu reformu pravosuđa i zavetuje se da njegova vlada neće mučiti Srbiju sličnim eksperimentima. Ali kakvog smisla ima to naprednjačko čojstvo, koje će štititi Srbiju od naprednjačkih niskih strasti u pravosuđu, kad Selaković kaže da se neće baviti starim predmetima, često presuđivanim bespravno i na polzu žutih? Ili kakvog smisla tek ima kad vrati neizabrane sudije na posao, dok mu pravda jednako ne funkcioniše i dok mu je na čelu Vrhovnog saveta pravosuđa još uvek Nata Mesarović, koja, bi u svakoj iole normalnoj zemlji strahovala za svoju slobodu, dok u promenjenoj Srbiji hoda po svetu lobirajući za sebe da ostane na svojoj funkciji, sa koje je uništila srpsko pravosuđe. Da, svakako je bolje da je Selaković na tom mestu nego Snežana Malović, ali to bolje meriće se samo odsustvom iživljavanja pravosuđa nad nevinim svetom, ali ne i pravdom na koju čeka samo pravosuđe, da i ne pominjem onu pravdu koju od istog tog pravosuđa očekuje Srbija.

Izvanredno je što je Vučić na sebe preuzeo odgovornost za borbu protiv kriminala i korupcije ponavljajući da pošteđenih neće biti. Ali treba li da budem zadovoljan time što će Vučić pre ubiti sebe nego Srbiju time što se u istragama koristi i Tadićevim direktorom policije, i Tadićevim tužilačkim timom, i što je prva hapšenja obavio uz pomoć kriminalnih dosijea iz fioke Tadićevog šefa kabineta, kojima je ovaj kontrolisao srpsku politiku i ucenjivao političke protivnike? Treba li da budem srećan zbog toga što je u pritvoru Lale Sekulić i što su mediji puni Šutanovčevih stanova i Dulićevih svinjarija, a da i dalje nemamo pojma ko su ta tridesetorica koji su Srbiju za Tadićevog vakta oglodali do koske, da niko ozbiljno ne govori ni o modelu te pljačke ni o njenoj količini? Da ne govorim o tome da li je neko postavio pitanje gde su te milijarde isisanih i opljačkanih i evra i da li neko ima nameru da ih vrati Srbiji.

Naprednjačka vlast tražila je i na kraju nekako dobila mandat da Srbiju spase i promeni. I spasavanje i promena, po definiciji, zahtevaju snažan diskontnuitet, a svaki diskontinuitet zahteva ozbiljnu istragu i istinu o tome šta se sa Srbijom zapravo događalo svih ovih godina. Nažalost, nova vlast sve više je na stazi kontinuiteta, iz kojeg Srbija neće imati korist, ali je neće imati ni nova vlast. Logika Tadićeve vlasti bila je besprekorna i zaokružena: oni su preuzeli posao svakovrsnog rastakanja Srbije i, poput pasa rata, kao nadnicu dobili da neko vreme pljačkaju i pale posed svoje žrtve. Logika nove vlasti, međutim, ne postoji: oni su već došli na zgarište i, dok su njihovi prethodnici oteli zlato i novac, za ove će u najboljem slučaju ostati poneki komad polovnog nameštaja neoprljen plamenom. Jer matrica na koju stupaju – i ona međunarodna, i ona unutrašnjepolitička, i ona interesna – je potrošena, oni na nju ne mogu da stupe kao svet koji bi se okoristio time.

Oni kontinuitetom sa prethodnicima mogu samo da Srbiju uruše do kraja, ubijajući pritom poslednji narodni resurs – nadu. A onaj, vredi ukazati, ko ubije nadu, taj će biti odgovoran za sve, i ono što se desilo juče i ono što se desilo davno. Elem, kazna za krađu para, gledamo to, često izostaje. Kazna za ubistvo isto tako. Kazna za ubijanje nade, međutim, ne može se izbeći, čak ni u ovakvoj Srbiji.

Otuda je naprednjačka vlast već danas poprilična žrtva stranaca i srpske elite, jedina dva faktora na političkoj sceni koji mogu da pronađu svoj interes u tome da vlast bude na liniji kontinuiteta sa prethodnom. Naravno, kontinuitet – i to se vidi sa svake tačke Srbije – ubiće i tu vlast i Srbiju, upravo tim redom.

I zato, kada Vučić na pitanje novinara hoće li ove jeseni ili proleća ući u vladu sa Đilasom odgovori sa „sačuvaj bože!“, ja mogu beskrajno da mu verujem i da mu budem zahvalan na čojstvu što Srbiju hoće da poštedi takve koalicije. Ali, kada ne vidim njegovo junaštvo da Srbija sazna koliko su Đilasove kompanije izvukle para iz nje, ona će s pravom skupštinu žutih u novembru gledati kao promociju novog srpskog vladara. Jer čojstvo bez junaštva nije ništa, čak ni zločin, to je samo odsustvo za elementarni smisao, koji posednika te vrline nigde ne može odvesti.