Kada se bum pretvara u lom: istorijske lekcije za evro

U ranim sedamdesetim godinama 19. veka cene nekretnina u Beču, Berlinu i Parizu vrtoglavo su skočile kada su olako počeli da se daju krediti uz hipoteku, čak i na nedovršene stanove i kuće. Krah koji je usledio liči na ovo što se nedavno dogodilo i mogao bi, uz neke lekcije iz američke istorije, da otkrije ponešto o evropskoj krizi, piše u komentaru agencija Rojters.

Dok su cene nekretnina vrtoglavo rasle, evropski svet se okrenuo naglavačke. Zahvaljujući žitnim silosima, transportnim trakama i ogromnim parobrodima, američki farmeri sa plodnog Srednjeg zapada bili su u mogućnosti da izvoze ogromne količine pšenice i prehrambenih proizvoda.

Uzgajivači žita iz Rusije i centralne Evrope jednostavno nisu mogli da se takmiče se nečim što je kasnije postalo poznato kao američka trgovinska invazija.

Do kraha je došlo u centralnoj Evropi u maju 1873. Banke na kontinentu su doživele slom. Britanski zajmodavci su „stisli” svoj kapital, a međubankarske stope su se vinule u nebo. 

Bankarska kriza se brzo proširila na SAD.  Železničke kompanije su bile među prvim žrtvama, opterećene komplikovanim finansijskim instrumentima koji su investitorima obećavali fiksnu dobit.

Premotajte brzo film unapred za 135 godina i ova priča uznemiravajuće podseća na današnje hronične bakarske i dužničke probleme, kaže Stiven Ros, profesor finansija na Tehnološkom institutu Masačusets.

„Ako Ameriku zamenimo Azijom, a Evropu Zapadom, dobijamo opis onoga što se dogodilo u aktuelnoj krizi. Zapad su finansirale nove proizvođačke ekonomije Istoka, i to je podstaklo stambeni i potrošački bum”, objašnjava Ros.

„Ne mnogo drugačije nego 1873, to su olakšale finansijske institucije i novi finansijski instrumenti, a glavnu ulogu su igrale vlade podstičući građevinski bum”, rekao je Ros na nedavnom predavanju u Poslovnoj školi Kas u Londonu.

Krize, zaključio je on, i danas karakteriše povezanost između politike i finansija kao što je to bilo krajem 19. veka.
To ujedno objašnjava zašto, u trenutku kada se aktuelna kriza proteže na šestu godinu, postoji veliko interesovanje za lekcije kojima nas može naučiti istorija.
Američki istoričar Skot Rejnolds Nelson napravio je profil američkih finansijskih nevolja iz 1792, 1819, 1837, 1893. i 1929. Sve su se završile upitanošću Evropljana „hoće li Amerikanci ispuniti svoja finansijska obećanja ili je Amerika prosto nacija koja ne vraća dugove”.

Tada je, kao i sada, složen finansijski inženjering bio često umešan kada se bum pretvarao u lom. Finansijski posrednici su ubedili sebe da su instrumenti koje su stvorili dovoljno usavršeni da ih zaštite od bankrota.

„I u svakom od ovih slučajeva, složen lanac institucija koje povezuju poverioce i dužnike onemogućio je zajmodavcima da razlikuju dobre kredite od loših”, piše Nelson.

Finansijska kriza iz 1837. tema je kojom se bavi istoričar Alasder Roberts, profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Safolk u Bostonu.
U knjizi „Prva američka velika kriza: ekonomska kriza i politički potresi posle panike 1837”, Roberts opisuje kako je pukao prenaduvani balon tržišta nekretnina (da, opet ista priča), podstičući bankarsku krizu (da, ponovo), koja je 1842. dovela do toga da trećina američkih država nije mogla da vrati inostrane kredite.

Na paralelu sa krizom evrozone ne treba ni da se ukazuje. Umesto Misisipija, prvog neplatiše, sada je Grčka.
Sjedinjene Države su tada bile oko 60 godina stare, koliko Evropska unija sada, zbog čega je politički odgovor na dužničke krize država posebno zanimljiv.
Šest američkih prezaduženih država usvojilo je ustavni dužnički limit, dok je njih osam uvelo granicu za pozajmljivanje. Sličan dogovor su 170 godina kasnije napravile članice evrozone po nalogu Nemačke.

Kada se vratilo poverenje investitora, vrednost obveznica Pensilvanije i Indijane se više nego udvostručila između 1842. i 1847. Kreditori koji sada ne mogu da naplate potraživanja od Grčke nadaju se da će se istorija i u ovom slučaju ponoviti.