Danke Dojčland

Nakon ovoga samo krajnje pokvareni ili priglupi političari i politički analitičari, a Srbija je takvih puno, mogu još raspravljati o uslovima pod kojima Srbija može da uđe u EU. Nema tu više ni stope prostora za nedoumice. Evropska unija, to je Nemačka. Bez Nemačke nema EU. Sve je sada jasno kao gorski potok, Srbija je dobila cenu za evropsku kartu, Srbiji je rečeno šta treba da uradi u zamenu za ništa. Za datum početka pregovora. Ako ovo nije ponižavajuće, ništa nije ponižavajuće.

Nemačka je konačno upalila sva svetla u odnosima sa Srbijom, Nemačka Srbiju tretira isto onako kako je to činila pre stotinu i više godina, kao pre dvadesetak leta. Identičan odnos Nemačka je imala prema Srbiji Slobodana Miloševića, prema Srbiji Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, Borisa Tadića i isti takav odnos ima spram današnje Srbije koju predstavlja Tomislav Nikolić.

Osmesi, pohvale, tapšanje po ramenu, razne nagrade za ličnost godine, mirotvorca decenije, heroja mira, kakve su dobijali srpski zvaničnici (iz DOS-a) nisu menjale taj odnos ni za milimetar.

Samo naivni su verovali da je Nemačka devedesetih bila srpski neprijatelj jer se Genšeru, Kolu i Kinkelu nije dopadao Milošević sa svojim nacionalistima. Takve je otreznio, ujedno trezneći i samog sebe, Zoran Đinđić, koji je nekoliko meseci pred smrt javno saopštio da su ga izdali "nemački prijatelji". Niko njega nije izdao, samo on nije shvatao dimenzije globalnih političkih odnosa i dejstvo istorijskog faktora u njima. Đinđić je mislio da je za odnose Srbije i Nemačke važno, a za Srbiju korisno, što je on, novi srpski premijer, studirao u Nemačkoj i što nemački jezik govori bolje nego srpski. Verovao je da će njegov lični, prijateljski, odnos sa Šrederom (mogao je da ga nazove i u pola noći) bar nešto promeniti u stavu Nemačke prema Srbiji. Naivno, dečje naivno.

Nemačka državna politika prema Balkanu nije se menjala ni onda kada je to, možda, i moglo da se očekuje. Početkom devedesetih, na primer. Nimalo ne strahujući da će apsolutna podrška nastojanjima Hrvatske da razbije Jugoslaviju i osamostali se, oživeti sećanja sećanja na odnos Hitlerove Nemačke i Pavelićeve Hrvatske, Kol i Genšer su toliko bili na strani Hrvatske da su ostalim članicama Evropske unije pretili istupanjem Nemačke iz EU ukoliko ne priznaju nezavisnost nove hrvatske države. Bio je to poslednji ekser u mrtvački kovčeg SFRJ.

Mediji u Nemačkoj pripremili su nekoliko godina javnost te zemlje za rat u Jugoslaviji. Zar smo zaboravili Viktora Majera i Karla Gustava Štrema? Nemačka je učinila sve što je mogla da Kosovo otkine od Srbije, a kad je to urađeno Nemačka čini sve da se ta privremena okupacija pretvori u konačnu. Zar su Srbi očekivali nešto drugo? Kada je to iz Nemačke Srbiji stiglo nešto dobro i lepo, osim Dunava, naravno?

Ultimativne uslove Srbiji Nemačka je upotpunila zahtevom da se ubuduće zločin u Srebrenici ima krstiti kao genocid. Nije ovo slučajno, baš Nemce briga za Bošnjake i Srbe, njihove svađe i ubijanja; Nemcima je potreban još jedan "genocidan" narod (pored njih, iz vremena Hitlera) u Evropi i našli su ga u Srbima, upravo onima nad kojima su Nemci, skupa sa Hrvatima, izvršili genocid. Otuda upozorenje na Srebrenicu i "genocid".

Nakon nemačkog svilen-gajtana, Srbija nije ni pred zidom ni pred dilemom. I da hoće u EU, nema gde da uđe, to je kuća koja se ruši. Da sutra odrede Srbiji datum za početak pregovora, Srbija bi u EU ušla, možda, 2020. godine. Stoga je papir iz Berlina službenom Beogradu važniji od bilo kog putokaza. Jasno je šta valja činiti. Danke Dojčland, što bi rekli Hrvati.