Kopitanje mrtve kobile
|
Srbija je pred bankrotom. Sa pristiglim dugom od 2,6 milijardi evra državi preti monumentalni kolaps već na kraju jeseni. Iz državne kase zemlja neće moći da - ako se ne desi neko čudo - finansira sve unutrašnje obaveze (penzije, plate itd) i otplaćuje dugove prema spoljnjem svetu.
Suša je spržila letinu. Avet gladi nadvija se nad Srbijom... Ali, nije sve gotovo, ima još nade: Jelena Trivan je podnela ostavku na položaj potpredsednika Demokratske stranke!
Gaudeamus igitur - radujmo se!
Ako hleba nema, ima bar zajebancije!
Dotična gospođa, sama po sebi spektakularni randevu arogancije kakva se
retko sreće, odbojnosti kakva se samo rađa i ispraznosti kakvu redovno
srećemo kod njenog kumira iz vrha stranke, samo je paradigma atmosfere
izgubljenosti i svojevrsne žvake puštene u narod da ima šta da žvaće dok
ne stigne do kazana narodne kuhinje. Pa sada, umesto da se Srbija
zabrine šta će već ujutro da doručkuje, nebo i zemlja se njišu u
derviškom plesu oko Pitijske dileme šta će biti od mrtve Demokratske
kobile i ko će tu koga.
Da su bar malo čitali knjige i listali istoriju, ovi nesretnici koji još
misle da će na mrtvoj kobili još jednom da "zadobiju carstvo", znali bi
da se njihovi Amerikanci ne klade na mrtva grla. Malo veći i, svakako,
malo obrazovaniji od Borisa Tadića - koji bi, tako nam najavljuje, da
opet bude neki predsednik (i šire) - iranski Šah Reza Pahlevi, dva
egipatska predsednika - Sadat i Mubarak, zatim Slobodan Milošević, Sadam
Husein, Moamer Gadafi... pušteni su niz vodu čim im je istekao rok
upotrebe. Oni među njima koji su to shvatili pre oluje, sklonili su se u
mišje rupe. Oni drugi znamo kako su neveselo završili.
Ispada, na kraju, da je Jelena Trivan, čak i sa onako velikom količinom
siromaštva u političkom obrazovanju i individualnom integritetu, jedina
shvatila o čemu se radi, pre nego što joj kakav trećerazredni birokrata u
obožavanom Stejt departmentu ne naloži da se čisti.
Neki ljudi izazivaju radost gde god se pojave, neki kad god odu.
"Male prirode" (Les petites natures), rekli bi Francuzi, nisu sposobne
za odluke koje su veće od njihovih malih priroda. Čarls Bukovski,
afirmisani američki literata, pišući o ispraznim ljudima, bio je uveren
da svaka "mala priroda" zagađuje okolinu ukoliko ostaje duže nego što
joj je neki prirodni rok trajanja.
U njegovom "Dnevniku 1991-1993" beleži da otići na vreme - i pri tome dostojanstveno - "nije loša ideja, ali za to je potrebna inteligencija, integritet ličnosti i malo metafizičke pameti".
Malo mnogo za balkanske jahače mrtve kobile, reći ćete.
Za kraj ispraznog čoveka - u našem slučaju Borisa Tadića - Bukovski kaže da takva smrt praktično ne proizvodi nikakve pomena vredne posledice. Takva (politička) smrt tako ispraznih ljudi jeste, sama po sebi, politička fikcija, apsurd koji sam sebe poništava. "Nije tu ništa ostalo da umre."