Žuti mozak

Ali, ovo je posao u kojem su principi na stalnoj probi. Višestruki su uzroci odstupanja od istih, a za prolongiranje primene onog od pre dve nedelje "neću više o Tadiću" pobrinu se sam Tadić.

U velikom intervjuu za agenciju Beta, Boris je neki dan izjavio, pazite sada, "Demokratska stranka je nacionalna institucija izuzetno bitna za budućnost Srbije". I kako čovek da oćuti na ovako nešto? Ovo je dragulj "demokratske" misli, potpuno objašnjenje onoga što se Srbima i Srbiji događalo poslednjih osam, naročito poslednje četiri godine. Dijagnoza u najkraćoj mogućoj formi.

Svrstati jednu političku partiju u red nacionalnih institucija može čovek koji je ili poremetio pameću ili potpuno izgubio kontakt sa realnošću i svetom u kojem živi. Boris Tadić je svoju stranku stavio u istu ravan sa Srpskom pravoslavnom crkvom, Srpskom akademijom nauka i umetnosti, Narodnim pozorištem, Maticom srpskom... Ali nije on sam. Gotovo istu formulaciju upotrebio je samo 24 sata kasnije potpredsednik DS-a, Dušan Petrović. Šta to govori? Da to nije, možda, vešto upakovan marketinški trik, sugestija neukom narodu da je DS mnogo više od stranke i da je (taj narod) na prošlom biranju napravio veliku grešku kad Demokratsku stranku, "nacionalnu instituciju" nije svojim glasovima održao na vlasti.

Ne, nije to. I Tadić i Petrović, skupa sa ostatkom vrha Demokratske stranke, prvog i drugog ešalona, zaista veruju u ovo što kažu. Za njih je Demokratska stranka važnija od države, Akademije, Crkve... od svega. Oni su pojam demokratije, šta god to bilo i kakvo god bilo, poistovetili sa Demokratskom strankom. Njih trese mesijanski sindrom. Oni zaista misle da su nekom višom silom određeni da vode Srbiju. Kako god da je vode, to je nevažno, jer njima je dato da uvode demokratiju, oni su članovi partije koja je svoje ime izvela iz društvenog sistema zvanog demokratija.

Potpuno urušavanje svih institucija države; obesmišljavanje zakona, zaduživanje Srbije sa novih deset milijardi evra; krađa društvene imovine gde god je to bilo moguće, eliminacija svake odgovornosti za bulumentu na vlasti; rušenje svih sistema vrednosti, uništeno javno informisanje, potpuna kontrola iz jednog kabineta kompletne bezbednosne strukture države, pravosuđa, kulture i ono malo neprodatih privrednih sistema koji su u vlasništvu države... Ovo je rezultat vladavine demokrata, na čelu sa njihovim i predsednikom Srbije, Borisom Tadićem ali ništa od toga ne može kod demokrata da proizvede bar delić samokritike, morala, časti koja bi ih obavezala da kažu: Zaslužili smo poraz, mi smo krivi, nismo radili kako treba... Umesto toga Boris Tadić poručuje da je Demokratska stranka nacionalna institucija.

Istorija kaže da ta politička partija ničim nije zadužila ni srpski ni druge narode. Osnovana je 1919. godine u Sarajevu, ujedinjenjem nekoliko partija i pokreta Kraljevine SHS, odmah dobila poverenje naroda i zadržala se na vlasti svega nekoliko meseci. Slično je bilo 1924. godine i to je sve.

Demokrate su u Kraljevini vladale kraće od godinu dana. U Titovoj državi, poznato je, nije bilo mesta za druge partije osim Komunističke. Demokratska stranka obnavlja rad 1989. godine. Igrom slučaja, pošto je to mesto odbio Kosta Čavoški, za predsednika je izabran Dragoljub Mićunović. Ostatak priče znate, ali svakako ne znate šta odavno o toj istoj partiji, i svim njenim najvažnijim ljudima, uključujući Tadića i Mićunovića, misli Čavoški. Ne bih da ga citiram, reći će neko da imam nešto protiv DS-a.