Zašto su medijska hapšenja čisto zlo

Naime, u sredu ujutro, čitajući novine uz kafu, svaki od njih, uz još ceo spisak ljudi, saznao je da će biti priveden u policiju, a možda i uhapšen. Iz drugih novina, nekad uglednog nedeljnika, saznao je da će deliti ćeliju sa još nekim poslovnim ljudima i da će to, sve u svemu, biti skup jači od kopaoničkog srpskog Davosa. Iz trećih novina je saznao kako će neko od osumnjičenih – možda baš on – dobiti status zaštićenog svedoka u aferi Agrobanka, naravno, ako odruka sve ostale.

Kako nijedan od njih nije naivan čovek, tako očigledno nije ni pomislio kako su dokoni novinari dali maštu na volju. Kako znamo da su to ozbiljno shvatili? Pa po tome što su njih dvojica (Mirko i Šoškić) već od jutra počeli da vrte novinare i da iznose svoje odbrane. E sad, pitanje je zašto ozbiljni ljudi imaju potrebu da se brane preko novina, kad se tu ništa ne rešava. Logično: oni su već uhapšeni preko novina, i otuda je red da se preko novina i brane. Toliko što se tiče istrage i pisanja optužnice, ostalo je još samo da narod putem SMS glasa o njihovoj krivici, pa da se i to završi.

Sledeće pitanje je, logično, da li su srpski novinari toliko vešti i sposobni, pa su uspeli da se domognu najpoverljivijih informacija iz istrage i da su o sumnji na Mirka saznali čak i pre onih koji bi trebalo da mu jednog od narednih jutara pokucaju na vrata? Naravno da nisu, stvar je završena telefonskim pozivom nekog policajca, tužioca ili političara, i celo to „istraživačko novinarstvo“ nije trajalo duže od vojničkog seksa.

Možda su Mirko i ekipa najkrivlji ljudi na svetu, lično, i sam ću, kada vidim neke od njih iza rešetaka, znati da se tu namiruje neka pravda. Ali hapšenje tih ljudi preko novina nije korak prema pravdi, isto onako kao što nije bio ni onda kad je ona Brankica presuđivala ljudima u „Insajderu“ (još jedan bedan primer „istraživačkog novinarstva“), kao onda kad je tužilac Vukčević crtao po novinama ljude koje je on smatrao krivima, kao onda kad su pisali u medijima optužnicu Koštunici za ubistvo Đinđića, i onda kad su Tomi i Vučiću na naslovnoj „Blica“ smeštali kako je sin „šefa naprednjaka“ u nekoj banatskoj pripizdini maltretirao nekog čoveka, naravno, iz čista mira.

PREČASNI TORKVEMADA E sad, nije ovde reč o lepim manirima i kućnom vaspitanju kojih su se odrekli srpski mediji i njihova duboka grla iz institucija, već o nečemu mnogo važnijem. Prvo, onaj ko je iz tužilaštva, iz policije ili iz vlade javio novinarima ko će biti saslušan i uhapšen, taj je pokazao da mu nije stalo do funkcionisanja državnih institucija i da ne razume da je stepen urušenosti institucija jedne države, po definiciji, jednak stepenu urušenosti same države. Drugo, hapšenje ljudi preko novina faktički onemogućuje institucije – i policiju, i tužilaštvo, i sud, i vladu – da rade svoj posao, i proces koji je započeo hajkom u novinama – a ovo jeste hajka – ne može se podudariti sa putem do pravde, pa da Bog kaže da je svaki od ovih jeo žive ljude. Treće, Tadićevom sistemu ovakvi procesi su priličili jer taj sistem je sistematski razarao institucije, on je potčinio tužilaštvo političkoj volji, on je uništio sudove, on je policiju stavio u službu jedne jedine fioke na Andrićevom vencu, on je od vlade napravio društvo slepih izvršilaca volje jednog čoveka, pa zašto onda ne bi i hapsio preko medija, kakva je šteta od toga, a da već nije bila učinjena. Onaj, međutim, ko hoće institucije u državi, ko hoće kredibilno tužilaštvo i sud ili policiju iole u službi građana – onaj ko, rečju, nema ambiciju da bude Tadić – taj mora da zna bar toliko da će, hapseći preko medija, izgubiti šansu da ima bilo šta od toga. I to je tako i to, nažalost, ne može biti nikako drugačije.

Taj mora da zna da se hapšenjem po medijima od srpske javnosti prave seviljski trgovi španske inkvizicije iz 15. veka, na kojima pred masom prečasni medijski Tomas Torkvemada i isleđuje, i presuđuje, i egzekutira; taj mora da zna da se od građana Srbije na taj način ponovo pravi rulja, koja veruje da, čitajući novine i u njima optužnicu „anonimnog izvora“ i Mirkovu i Šoškićevu odbranu, svojim potezom palca nagore ili nadole ispoveda svoje pravo na pravdu. I da, što se toj rulji čini da pravde ima više, utoliko je dalje od svakog razumnog pitanja i odgovora koji se tiču njene sudbine, pa i od pitanja pravde.

Na taj način srpske petooktobarske elite i saobraćaju sa građanima kao sa ruljom isključivo putem medijske manipulacije, isključivo hraneći njihove slabosti institucijom seviljskog trga i pritom – a to je najvažnije – ne deleći nijedan interes sa tim istim građanima, već naprotiv, nametajući sopstveni interes naspram interesa građana. Boris Tadić je, rekoh, u takvom sistemu funkcionisao kao riba u vodi, sve dok nije završio u tiganju, dok mu sistem nije došao glave i žrtvovao ga zarad sopstevnog opstanka.

Zato držim da su medijska hapšenja deo igre koju iste te elite – od medijskih preko obaveštajnih do političkih – igraju sa novom vlašću. Naime, sistem, čiji su nosioci te elite – koje, naravno, podržavaju stranci – novim vlastima isporučuje sopstvene islužene delove putem medija, policije, tužilaštva i sudova. Sistem se tako pročišćava, osvežava i produžava svoje trajanje, on tako sklapa savez sa novom vlasti obećavajući Tomi, Dačiću i Vučiću da je to njihova inicijacija, posle koje će i sami postati deo tog sistema i te elite, i posle čega će biti zaboravljen sav onaj prezir kojim su ih elite zasipale, poniženja kojima su ih izlagale kao ljude koji ni rođenjem ni vrednostima tom svetu nisu pripadali.

I tu je, naravno, šansa Tome, Dačića i Vučića, upravo u tome što svojim rođenjem i poreklom nisu deo tih elita, i što će ta šansa zavisiti od toga koliko će oni biti u stanju da se emancipuju od njih. Ali tu je i opasnost i za njih i za Srbiju – u tome što ih i elite i sistem uvlače u svoju igru. I što će, ako na tu igru pristanu, kada obezbede opstanak sistema, koji se njihovom izbornom pobedom zaljuljao, biti odbačeni sa još manje empatije od ovog njenog potpunog odsustva ui trenutku kad im sistem izručuje svoje nekadašnje cvetove – Cvetkovića, Šoškića, pa i Tadića.

O PEVCU I DVA VRAPCA Da bih objasnio u kojoj meri medijska hapšenja osvežavaju taj nakaradni sistem, pokušaću da ispričam jednu priču, nastojeći da sačuvam identitet njenih učesnika, utoliko pre što ona ne treba da svedoči o pojedinim ljudima, već o zakonima funkcionisanja takvog poretka. Elem, dvojica pripadnika te elite – obojica umetnici koji često daju intervjue u medijima – nedavno su posetili jednog odskoro visokog funkcionera. Razlog posete bio je da se požale na svog kolegu, inače političkog saborca našeg visokog funkcionera kome je ovaj namenio visoku državnu funkciju. Rekli su da je njihov kolega – sa kojim odranije imaju neraščišćene račune – „konfliktan čovek“ i da mu nikako ne bi trebalo poveriti tako visoko mesto. Na kraju, naš visoki funkcioner ih je poslušao i na visoko mesto postavio drugog čoveka, a svom saborcu dao da radi nešto drugo.

E sad, sa pozicije moći sve to je izgledalo kao da su dva vrapca došli kod petla i zahtevali od njega da se rastane sa kokoškom koja mu redovno i odavno nosi jaja. Prema elementarnoj logici stvari, ovaj bi ih kljucnuo i nastavio po svom. Naravno, pitanje je zašto ih je poslušao, koje su to paralelne strukture moći unutar kojih je moguće da pevac posluša vrapca? DB? Masoni? Strane službe? Ništa od toga, rekao bih. Mediji!

Srpska elita se danas – ne samo kod nas – ne dokazuje svojim dostignućima, svojim naučnim pronalascima, svojim radovima nastalim dugim stpljivim radom u izolaciji. Ona se ne potvrđuje svojim napisanim knjigama (za ono malo što ih ima zna uzak krug posvećenika), svojim izvedenim dramama, snimljenim filmovima. Uostalom, gde su im te velike knjige, te drame i ti filmovi koje su snimili za poslednjih deset godina, a zašto bi ih i pravili, zašto bi stvarali, zašto bi uopšte nešto radili kada oni potvrdu svog elitnog statusa ne nalaze kroz delo, već kroz medije.

Šta to znači? Znači da možeš da godinama teškog i pametnog rada napraviš odličnu filharmoniju, ali da bi te iko konstatovao da postojiš na svetu – a rekoh, svoje postojanje i svoj uticaj crpeš kroz medje – moraš da imaš bar još pomalo suludu frizuru. Naravno, problem je što je mnogo lakše napraviti suludu frizuru nego napraviti filharmoniju, pa otuda, sa jedne strane, srpska elita nema nikakvu dodatnu potrebu da iza sebe ostavlja bilo kakvo delo, a, sa druge, taj kriterijum na scenu uglavnom i dovodi ljude bez dela. Otuda je srpska elita, po definiciji, skup pojedinačnih i udruženih ali uvek partikularnih interesa, koji iza sebe nema nikakvo delo, ako se pod delom ne smatra pristup medijima.

I, kao što ovdašnja estrada ne živi od tiraža svojih pesama (mizerni su), već svoju cenu postiže učestalošću pojavljivanja u medijima (otuda onoliki medijski razvodi); kako su ovde u medijima prisutniji a samim tim i uticajniji politički analitičari, koji rade na principu izlizanog džuboksa u seoskoj kafani, nego ljudi koji zaista nešto znaju o tome, zašto je onda meni čudno da se ni istrage ne vode u policiji i tužilaštvima, da se pravda ne traži na sudovima, nego sve to rade mediji.

U GLAVU, ŠTO PRE I otuda je – da se vratim onom našem visokom funkcioneru iz priče – sasvim razumljivo da se odrekao saborca i učinio onoj dvojici vrabaca koji su to zahtevali. Jeste on neuporedivo moćniji od njih, ali je i ranjiviji. I, kad ih je poslušao, učinio je to znajući da će oni, ako im ne učini, podići svoju branšu, recimo pedeset istih takvih vrabaca. I da će oni u naredna dva meseca u medijima dati stopedeset intervjua; da će u svih stopedeset svaki od njih reći za našeg ranjivog funkcionera da je govnar, i što će već posle prvog meseca ceo onaj seviljski trg govoriti za njega da je govnar, što će se drugog meseca sam tako osećati, i što će trećeg meseca na svojij vizit-karti upisati – govnar.

Nadam se da je posle ovoga jasno zašto ta medijska hapšenja doživljavam kao nastavak jedog monstrum sistema, koji odbacuje svoj svlak izručujući ga najpre medijima, a onda i svemu ostalom; koji usisava svežu krv nove vlasti, isključivo sa namerom da je preživi. Naravno, u takvom sistemu, ako mu se ne suprotstaviš i ako ga ne menjaš, moguće je biti tek jedno od ovo dvoje. Ili Koštunica – ignorisati ga sve dok poneko i od onih koji te poznaju ne pomisli da si stvarno neobavešten, da u životu nisi čitao ništa osim ustava i da si pauzu napravio samo kad si ubio Đinđića. Moguće je biti i Tadić – pomiriti se sa sistemom, udvarati se eliti i intergiorsati se u njih bez otpora, a to znači i učiniti sa Srbijom ovo što je učinjeno od 2008. godine. Baš kako se toj eliti dopada.

Naravno, ako nova vlast poželi da uhapsi nekog koga joj ne isporučuju ta elita i taj sistem, ako počnu da zatežu na Kosovu, ako pokušaju da MMF-u objasne da sa ekonomskom strategijom koju im nameće Srbija neće preživeti, ako samo glasno pomisle da skup uslova za EU može da se ujedini u jedan – da nas bar ekonomski više nema, ako samo požele da sa Rusima sarađuju malo više od toga što u kafani poručuju „Oči čornije“, ako išta urade od toga, tada će videti šta je taj sistem, šta je ta elita i šta stoji iza njih.

Ako sve to Tomu, Dačića i Vučića udari u glavu pre, a ne kasnije, biće bolje i za njih i za Srbiju. Važno je samo da ih udari dok su još na strani Srbije, dok nisu postali deo tog sistema i te elite.