Срба има и на Хавајима

На Хавајима, најудаљенијој држави САД, састављеној од двадесетак острва, данас има око милион и по становника. Најбројнији су Јапанци, Филипинци, Кинези и Корејци, а мало је познат податак да у овом северном делу Тихог океана живи и четрдесетак српских породица. Највише их је у престоници Хонолулу, на острву Оаху.

Срби на Пацифику имају парохију Светог кнеза Лазара и славе Видовдан, а све захваљујући једном архитекти, песнику, боему и авантуристи са Златибора – Бранку Игњатовићу Чупи.Чупа је, са 58.000 пређених миља за само шест месеци, од „Пан америкена” добио бесплатну карту за пут око света коју још није искористио. Из темеља је подигао или обновио 12 цркaва, Кустурица га је консултовао приликом поставке Мећавника, прегледао је и откупљивао куће за етносело Сирогојно, а у својој биографији је, ето, уписао и формирање црквене заједнице Срба на Пацифику.

– Одлазио сам на Хаваје код пријатеља, Београђанина. Први пут сам био шест месеци. По црквеним канонима не може да се формира заједница без 100 душа, а успели смо да скупимо укупно 21 православца. Било их је и белих и жутих и црних, углавном из мешаних бракова... Помоћ смо потражили од тадашњег епископа западноамеричког Хризостома, који је данас владика Жички и–добили благослов. На Видовдан 1992. године отворили смоизложбу посвећену светом кнезу Лазару, ја сам имао неке слике Милића од Мачве са којим сам друговао и путовао пуних 40 година... Сакупили смо новац, купили имање за српску заједницу, а ја сам урадио пројекат за цркву која још није завршена. Ударени су темељи и баш ме зову ових дана да одем на Хаваје – прича нам Чупа, показујући лист „Православље” које је ову причу такође забележило.

Међу верницима, осим тамошњих Срба, има и православних Мексиканаца, Хавајаца и Јапанки, махом српских зетова и снајки. И Чупин пријатељ је ожењен Јапанком и има двојицу синова.

Док нам показује фотографије и нацрте, седимо у дворишту куће на Царевом пољу коју је пројектовао 1978. године. Виталног је изгледа, нико не би рекао да има близу 70 година. На Златибору живи са супругом Милицом, са којом је четири деценије у браку. Поглед из дворишта пуца на Чиготу, споменик и оближњу ергелу. Чују се птице, рзање коња и поток који је некада протицао тачно преко овог имања. Чупа му је мало скренуо ток да би подигао кућу, али са осмехом каже да није изместио поток већ народ који се ту окупљао.

Каже да ни сам не зна зашто је почео да се бави црквама, вероватно зато што га интересује православна вера и Византија. „Можда”, прича, „то има везе и са детињством у селу Равни поред Сирогојна... Остале ми у глави славе, крштења, онај пут ка цркви који би испунио венац људи”.

Његове су цркве Свете Петке у Пониквама, Светог Василија Острошког у Рибашевини, Светог Николаја Велимировића у Јеловој Гори, Благе Марије у Шљивовици...

Каријеру је започео у Заводу за урбанизам у Ужицу. Није му пријало у државној служби, провео је тамо осам година, а онда пресавио табак и почео приватно да црта, у време када се то није могло ни замислити. А онда је почео да луња, спајајући посао, авантуристички дух и пријатеље расуте по свету – Француска, Немачка, у којој је био три године, прокрстарио је Африку – Зимбабве, Габон, Танзанија, Кенија, Јужноафричка Република... У Русији је обилазио цркве, посебно разгледао оне дрвене... Био је и у Јерусалиму, али, каже, није ово светилиште на њега оставило велики утисак, све се претворило у новац и туризам. Духовни центар је, по његовом мишљењу, на неком другом месту...

Његова супруга Милица, са којом је заједно ишао у средњу грађевинску школу, сада пензионерка, са осмехом добацује да је она била стуб куће, док је Бранко луњао по свету, бринући о синовима Владимиру и Марку. И она може да напише роман о свом животу, који је обележен оног тренутка када је њен деда, један од најбогатијих и најпоштованијих људи овог краја, Гојко Благојевић, проглашен главним кривцем за пад Кадињаче. Деда Гојко је на радост више од 100 својих потомака рехабилитован после 66 година, али је остао горак укус у устима због бројних породичних трагедија, сећања на екскурзије и ђаке који су довођени да гледају и гађају кућу издајника, лекције из историје које је морала да изговара на часу ружећи сопствено презиме...