Izrael, novi američki džoker u sirijskom sukobu

Romeo-Nikola Popović Nova srpska politička misao 10.08.2012 08:19
Izrael, novi američki džoker u sirijskom sukobu


Da li će Vašington ubaciti Izrael u sirijsku vatru, unatoč velikim političkim rizicima jedne takve odluke ili će prelomiti i poslati sopstvene borbene avione i rizikovati još veće sukobe (ne samo diplomatske) sa Moskvom i Teheranom? Gde je u svemu tome običan svet u Siriji i ko će na kraju da pridobije njegovu naklonost?



Vašington je uložio mnogo truda i vremena u generisanje krize u Siriji i svrgavanje Bašara el-Asada. Angažovao je Saudijsku Arabiju i Katar, koji su se pokazali veoma korisni u Libiji, gde je trebalo srušiti Moamera el-Gadafija, ali i u Jemenu i Bahreinu, gde je bilo neophodno sprečiti promenu vlasti. Turska je kao članica NATO i verni saveznik SAD uvek spremna da „pomogne“, a tu je i želja zvanične Ankare da se obnovi nekadašnja moć i uticaj u regionu. U igru je uključen i Jordan, zajedno sa sunitskim islamskim elementima iz Libije, Libana i Iraka. Dakle, celo društvo se okupilo i novi krug destabilizacije i haosa u još jednoj arapskoj zemlji je mogao da počne.
Međutim, „kriza“ već predugo traje. Asad se još uvek drži, prima udarce, ali ih i uzvraća. Unatoč osipanju u svojim redovima i dalje može da računa na alavitsku i hrišćansku zajednicu, sekularne sunite i kurdsku manjinu na severoistoku zemlje. Velika „pobunjenička“ ofanziva, koja je započeta atentatom na najviše funkcionere bezbednosnih struktura u Damasku izgubila je zamajac, a sirijska vojska je preduzela veliku kontraofanzivu u Damasku i Alepu. Drugim rečima, izgleda da se situacija ne razvija onako kako je Vašington planirao, bar zasada. Veliki problem su napravile Rusija i Kina ulaganjem veta u Savetu bezbednosti UN, što je zapadnim silama u određenoj meri vezalo ruke. U jeku otvorene diplomatske konfrontacije među stalnim članicama Saveta bezbednosti oko Sirije, isplivala je na površinu priča o „velikoj zabrinutosti“ Zapada zbog sirijskog hemijskog i biološkog oružja. Iznenada se u celu tu priču uključuje Izrael, izjavama i pretnjama premijera Netanjahua o mogućoj vojnoj intervenciji u Siriji. Šta se to dogodilo da vidno uzdržani Izrael odluči da podigne temperaturu na užarenom Bliskom istoku za još nekoliko (nepotrebnih) stepeni? Da li je Tel Aviv zaista zabrinula hipotetska mogućnost da nešto od tog nekonvencionalnog oružja padne u ruke terorista, odnosno „pobunjenika“ ili ne daj bože, Hezbolaha? Da li je baš tako?
Istina je malo drugačija. Naime, vidljivo je da američki saveznici u ovom poslu imaju ograničene mogućnosti za delovanje i da su njihovi kapaciteti na maksimumu, što neće biti dovoljno za postizanje željenog rezultata. Čak i američke obaveštajne službe imaju problem infiltracije u Siriji ne samo zbog aktivnosti sirijskih i iranskih obaveštajaca, već i zbog snažnog prisustva ruskih obaveštajnih struktura, najsnažnijeg na celom Bliskom istoku. S obzirom na već pomenuti veto na „dozvolu za ubijanje“ i skori ponovni dolazak ruskih ratnih brodova u sirijske luke, Vašingtonu je bilo potrebno da ojača svoju poziciju i nađe novi način da ubrza promenu vlasti u Siriji, bez direktnog uključivanja sopstvenih oružanih snaga. Izbor je pao na Izrael. Nagoveštaj ovakvog razvoja događaja ostavlja nedoumicu: da li se Tel Aviv zaista sprema da pomogne „pobunjenicima“ u Siriji ili je to još jedan vid psihološkog rata i pritiska na vladu u Damasku i pokušaj da se dodatno oslabi Asadov položaj? Izrael je u celoj ovoj gužvi nazvanoj „arapsko proleće“ bio vidno uzdržan, ali i zabrinut zbog novonastalih promena, posebno u Egiptu. Zašto bi Izrael uopšte pristao da pomaže islamistima u Siriji i u skoroj budućnosti rizikovao rat sa Sirijom na severu i Egiptom na jugu? Jevrejskoj državi je savršeno odgovarao bivši egipatski predsednik Hosni Mubarak i bez obzira na probleme sa Hezbolahom i Iranom, odgovara im i sirijski predsednik Bašar el-Asad kao „manje zlo“. Jedan od razloga za ovakav zaokret je svakako Vašington. Ako predsednik Obama zatraži intervenciju, Netanjahu teško može da ga odbije. Potpuno je jasno da bi posle jedne takve akcije Izrael tražio protivuslugu (vazdušni napadi na Iran). Očigledna je namera SAD da eliminišu glavne iranske saveznike, kako bi se Teheran izolovao i vremenom pokorio. To je sistem koji su Amerikanci primenjivali u sukobu sa Japanom u 2. sv. ratu i usavršili tokom proteklih decenija. Jasno je da se interesi Vašingtona i Tel Aviva i te kako podudaraju u ključnim tačkama. Upravo zbog toga ne treba isključiti mogućnost da izraelsko RV u nekom trenutku izvrši vazdušne udare na vojne i druge ciljeve u Siriji. Više od iranskih raketa „Šahab“ Tel Aviv (Rijad i Vašington takođe) zazire od uticaja Teherana na Bliskom istoku i to je u ovom trenutku prioritet Izraela. Samim tim, promena režima u Siriji se jedino može razumeti kao otvaranje puta za Teheran preko Damaska.

Kako bi to Izrael mogao da interveniše u Siriji? Priprema napada je možda već počela puštanjem probnih balona o navodnoj opasnosti od sirijskog hemijskog i biološkog oružja i mogućnosti da to oružje padne u ruke Hezbolaha ili nekih islamističkih „pobunjenika“ u Siriji koje Vašington tako zdušno podržava. Nakon pripreme bi usledili vazdušni napadi avionima F-16I i F-15I, uz moguće desante komandosa na određene lokacije od posebnog interesa za Tel Aviv i Vašington (raketne i HBO baze). Verovatno bi im sadejstvovali američki plaćenici („Black water“), koji su pre par nedelja ušli u Siriju iz zapadnog Iraka. Izrael je već izveo sličnu akciju u Siriji 2007. godine, kada je meta bilo navodno nuklearno postrojenje na severu zemlje. U međuvremenu, Sirija je izvukla određene pouke i ojačala PVO sa sistemima Buk-M2 i Pancir-S1E, ali i novim ruskim radarima, što usložnjava planiranje i izvođenje napada. Šta ako posle vazdušnih napada vojska pobunjenika, dezertera i plaćenika ne uspe da svrgne Asada? Šta ako vazdušni napadi ujedine Sirijce oko Asada i izazovu opštu osudu Izraela u regionu, možda i regionalni rat? Zar to neće degradirati ionako loš imidž „pobunjenika“ u očima samih Sirijaca? Kao da nije dovoljno loše to što su islamisti u Siriji otpočeli masovne likvidacije viđenijih i visoko obrazovanih ljudi uz poznatu krilaticu „svako ko nije sa nama je protiv nas“? Mnogo je otvorenih pitanja, rizici su veliki i realno je da se sa odlukom o jednoj takvoj operaciji sačeka, bar do prve procene rezultata borbi u Alepu. Izrael je uvek znao koliko daleko može i sme da ide.
Uprkos ogromnih količina novca kojima Saudijska Arabija i Katar finansiraju aktivnosti svoje privatne armije u Siriji
i potkupljuju sirijske generale i političare kako bi promenili tabor, Asad ne odstupa. Unatoč svemu i dalje je malo onih koji su spremni da uđu u direktan sukob sa sirijskom vojskom. To je najvidljivije na primeru Turske, koja je u poslednje vreme sve uzdržanija i opreznija, a posebno je indikativno naknadno negiranje Ankare da je sirijska PVO uošpte oborila turski avion F-4. Za razliku od Libije, Sirija ima snage da uzvrati pa je tako prema još uvek nepotvrđenim informacijama „iznenada nestao“ šef saudijske obaveštajne službe princ Bandar Bin Sultan, a sirijske snage bezbednosti su nedavno pohvatale turske i saudijske oficire koji su komandovali „pobunjenim“ snagama u Alepu. Sve veća aktivnost američkih vojnih struktura na samoj granici Turske sa Sirijom govori od kolike je važnosti bitka za Alep, koja se vodi sve većim intenzitetom. Da li će Vašington ubaciti Izrael u sirijsku vatru, unatoč velikim političkim rizicima jedne takve odluke ili će prelomiti i poslati sopstvene borbene avione i rizikovati još veće sukobe (ne samo diplomatske) sa Moskvom i Teheranom? Gde je u svemu tome običan svet u Siriji i ko će na kraju da pridobije njegovu naklonost? Bašar el-Asad se nalazi pred svojim najvećim ispitom. Njegov opstanak, ali i celokupnog sirijskog društva kakvog znamo zavisi od načina na koji će rešavati najveću krizu koju je Sirija videla još od šestodnevnog rata sa Izraelom 1967. godine.

Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak