Vreme leči sve a zaborav ne

I sve nekako protiv moje volje...

Veze sa najboljim prijateljima polako izbledeše, otuđih se ja eto nekako i od rođaka – sve po onoj „daleko od očiju daleko i od srca”, ostadoh ovde u tuđini duže nego što htedoh, deca progovoriše nemački bolje nego „naški” (a nije da sve nisam uradio da ne bude tako), čak i nostalgija izblede.

Volim ja da odem u otadžbinu i lepo mi je ali nije to više onaj osećaj spontanog uzbuđenja kad stižem, kad vas žmarci prožimaju srce pojačava tempo a emocije naviru, prevelike tuge kad odlazim ili manijakalne depresije koja ponekad hvata ovde, neda spavati i ravna je skoro fizičkom bolu (ako ne znate, to je onaj osećaj kad vas nešto stalno tišti, stalno bolucka tu u donjem predelu pluća, kao da vam je neko nešto izvadio, kao da pomalo nedostaje vazduha i tako ta „praznina” zjapi i ne da mira).

I sav se taj kolosplet događaja, sećanja, osećanja i emocija, vremenom pretvorio u neku nedefinisanu smesu koja je popunila tu „prazninu”, nečega... niti tuge niti - niti bola - niti zadovoljsta. I ta „smeša” nalik valjda životu samom, nedefinisana, promenljiva, fluidna, individualna, uvek različita i neočekivana – dakle „to” popuni prazninu moga abdomena i od tada, bogu hvala, bolje mi je. Nije da ja to ne osećam, daleko od toga, ali to vam je kao da ste pod nekom dobrom terapijom ili imate neki dobar implantat.

E sad sta sam ja sada, polečen? izlečen? – bog će ga znati. Ne znam. Ne čačkam mnogo, kaže se i „don´t touch running system” ili ti ne diraj ono što radi, pa nešto mnogo i ne eksperimentišem.
A nije da me ne zanima. Zato valjda i pišem ovo. I tako, uspešno polečen protokom „vremena” filozofiram šta je sledeće.

Trudim se da ne upadam u zamke sentimenta, kajanja ili žali za propuštenim koji se ponekad javljaju kao nus-proizvodi „terapije” i moga stanja. „Žal za mlados” nije produktivna, depresivno je autistična i vodi obično stranputicama sa kojih se lako sklizne. Remark je negde rekao „Kajanje je najbeskorisnija stvar u životu”.

Dobro, eto neću se više kajati, ni pod razno. Pokušaću bar, da ne bi moje stanje ugrozio tj. destabilisao.

(foto: sxc.hu)

A šta dalje, šta je sledeće? Recimo, nisam zadovoljan perspektivom da u ovako „stabilnom” stanju proživim ostatak života ovde gde sam.

Evo pretpostavimo da se ja sad u ovakvom stanju „kolektivno” sve sa porodicom iselim iz mrske mi tuđine i vratim na rodnu grudu. Da li bi ta moja vremenom nastala „smesa” u gornjem adbomenu nestala i ustupila mesto nečemu što bi prirodno bilo tu da nikad nisam nigde ni odlazio a sve to da bi mi omogućila „novi” tj. „stari” život?

Ili bih tek tada započeo neki novi proces sličnog prilagođavanja nalik ovome ovde koji bi posle dovoljno dugog vremena opet „nešto” iznedrio, neko novo „stabilno” stanje? Moguće je da bi se u novom surovom susretu sa realnošću iskorenio ovde još uvek postojeći sentiment (što i nije tako loše) ali bi se verovatno istovremeno počeo rađati crv kajanja i novog žala ili kajanja za napuštenim tj. propuštenim.

Da, da, znam, „kajanje je najbeskorisnija stvar na svetu” ali je je i najljudskija. Dakle, svi su izgledi da bi se ovim moje inače“stabilno” stanje, uz blage primese senitmenta opasno narušilo, a nove neočekivane kontraindikacije pokrenule život u potpuno nepoznatom pravcu… Za avanturiste idealno, ali suviše rizično za porodični brod…

Dakle ako ni povratak nije rešenje, da li još neka opcija uopšte postoji? Možda zaborav? Da li se može uopšte pobeći od nacionalno-nesvesnog i porodično-nesvesnog (by the way, Frojd je čini mi se pisao nešto o individuano nesvesnom a Jung o kolektivno nesvesnom, mislim da su za emigratne daleko važnije prethodno pomenute odrednice ako uopšte postoje)? I šta bi taj beg u zaborav doneo ako bi i bio moguć?

Na stranu to, što se normalnim životom taj beg ne može ostvariti, čak i da i kad bi bio moguć verovatno bi napravio takvu prazninu (opet valjda negde u abdomenu) koju ni za 150 godina ne bi popunila neka nova vremenska terapija i neka novonastala „smesa”. A i sam postupak ne bi imao smisla jer smo sa zaboravom mi bez nas tj. mi nismo više mi, tako da ni terapija nije potrebna.

Sve mi to liči na pokušaj „popravke” polomljenje vaze lepljenjem. Pa čak i da se uspe izgleda smešno da ne kazem tužno, a možda malo pušta i vodu.

Sudbina, to su naše odluke a naše odluke čine naš život.
Ko ne donosi sam odluke, život ih donosi umesto njega. Nekad je dobro pričekati a nekada ne. I dobro je što je tako. Ko će ga znati zašto…