Prvi koraci
|
Pripadam onima koji veruju da nova vladajuća koalicija zaslužuje šansu da pokaže šta zna i ume. Verujem i da prvo Aleksandar Vučić, a onda i Ivica Dačić i Mlađan Dinkić dobro znaju kakvu su politički životnu šansu dobili i da će uraditi sve da je ne prokockaju
Knjige kažu da beba nauči da hoda kada napravi sedam samostalnih koraka. Ako ovo pravilo primenimo na tek rođenu vladu Srbije i vidimo njene prve korake, nema dileme da će im trebati mnogo više ozbiljnosti da bi prvo naučili čvrsto da stoje. A da ne govorim o važnim i teškim trkama koje će tek morati da istrče.
Šta nam poručuje Ivica Dačić kome je prvi javni korak otvaranje seoskog puta u Ratarima (selo u opštini Smederevska Palanka, gde su inače DS i SNS izbacili SPS iz vlasti), a drugi spektakularno vraćanje ukradenog bicikla japanskom avanturisti? Kakvu nam poruku šalje premijer koji prvo u svom ekspozeu postavi „suštinsko pitanje znamo li mi kuda idemo, kakva Srbija danas jeste i kakvu želimo i koji je to srpski san koji želimo da dosanjamo i ko su nam saveznici", a onda umesto tih odgovora više govori u kojim će opštinama SPS da vlada? Da li je to poruka da ćemo i dalje gledati pogubni populizam umesto realnih rezultata, recept koji je u Srbiji doktorirao Boris Tadić?
Kakvu poruku šalje nova vlada koja želi da smeni guvernera, po pravilu nezavisnog od izvršne vlasti, a da na njegovo mesto postavi stranačkog funkcionera? Poštenije je onda ukinuti NBS. Ma koliko verovao u Vučićeve dobre namere da se obračuna sa kriminalom i korupcijom, treba se zapitati da li nadzor nad tajnim službama treba da bude državni ili stranački posao? Da li sve glasnija protivljenja dačićevaca ideji Vučića i Dinkića da direktori svih javnih preduzeća i ustanova treba da se biraju na konkursu znači da ćemo možda ponovo gledati partijsku podelu izbornog plena? Jer verujem da je svima dosta partijske države!
Na kraju, znam i za onu narodnu „prvi se mačići u vodu bacaju" i zato kao nepopravljivi optimista želim da ova vlada što pre uspešno prohoda.