Fašizam je u detalju

„Sve je suprotno od onog što

izgleda da jeste“.

Ilija Čvorović

(Balkanski Špijun, Dušan Kovačević)

Laslo Šaš provodi deseti dan svoje slobode zatvoren [1] zbog uvreda koje je naneo jednom fašisti, dok se na severu Evrope pod pokroviteljstvom Estonije održava marš njihovih SS veterana. [2]

Lako je prepoznati fašiste koji marširaju (ili paradiraju) sa neizbežnom ikonografijom kojom sebe legitimišu kao pokret. Gde god se okupljali, u pitanju su samo tužni i debilni karnevali, dok pravi fašisti imaju preča posla. Ipak i ove maligne grupe, sastavljene od neukih i povodljivih, prete metastaziranjem. Dovoljno je da fašistima sa „prečim poslovima“ u jednom trenutku zatrebaju. Zapažam – ispravite me ako treba da promenim dioptriju – da se neofašizam po pravilu javlja u onim zemljama koje nisu imale (ili su imale slabe) oslobodilačke pokrete. Verovatno je tako i kod jedinki – ukoliko im slobodarski duh ne prevladava, podložne su manipulacijama.

Sunarodnik Lasla Šaša – žrtve fašizma, pravnog sistema i zakona o informisanju – poznat po crnim košuljama i antifašističkom ekskluzivitetu koji je za sebe prigrabio – ni reč nije izustio u odbranu ovog čoveka, njegove i naše slobode. Reči, izgleda, nemaju samo svoju težinu već i svoju cenu, pa se ne troše olako. Isplativije je Srbiji podmetati fašizam nego se protiv njega istinski boriti. Čanak gospodin Nenad je iskoristio svoju minutažu napadajući figuru koja je upravo pročitala svoj ekspoze. Svoje izlaganje [3] je završio na vreme ne dozvolivši da mu zastavica sa tri zvezdice padne. Oni koji su bili na nogama prekrstili su se sa tri prsta, a Dačić je imao noć za koju je mogao reći da je bila njegov dan. Suvereno se nosio sa neskirvenim likovanjem, na reveru ističući zastavu sa tri boje, što je kod nekih izazvalo reakcije kao da je u pitanju strana sila, ali ni jedna nije mogla da ugrozi gabaritnost malicioznosti njegovog Čanka kolege Nenada.

Umesto „šah“, Čanak uzviknu „preporod“, misleći kako će na taj način da matira mandatara. Jer, otkri on nama, i Hitler je koristio tu reč ne bi li se domogao vlasti [3]. Čankov fašizomer je ipak bio nedovoljno precizan ili mu se baterije istrošiše u sitne sate, jer, da je radio kako treba, u ekspozeu bi detektovao još neke diskutabilne reči, poput „solidarnost“ ili „socijalna pravda“, kojima su se služili i drugi diktatori. Da i ne pominjem da mu je fašizomer potpuno omanuo u predizbornoj kampanji, kada su DS i Tadić koristili reči iza kojih su se krili mnogi ozloglašeni diktatori – „sugurnost“, „budućnost“, „izvesnost“, i, Hitleru jedna od najomiljenijih, „stabilnost“. Famoznu „stabilnost“ je i vlada SAD navodila kao zvanični razlog za bombardovanje Srbije. (Ipak ne nalazim nikakvu istorijsku vezu sa ovim najudarnijim sloganima tokom prethodnih kampanja).

STRAŠNA REČ PREPOROD A „preporod“, ta divna reč puna optimizma kojeg je u svom mandatu bivši predsednik propagirao, ne bi trebalo ikoga da zabrine. A i što bi ikome zasmetala reč koja se slobodno i široko koristi u zemljama u kojima se nekada govorio srpskohrvatski. Što bi ikome u svetu zasmetala reč renesansa, koja tako lepo ide uz humanizam. Jer preporod je naša reč za renesansu, kao što je čojstvo za humanizam.

Preporod, čojstvo i borba za slobodu ili – da iskoristim prevod ne bi li me razumeli drugosrbijanski pregaoci i ekskluzivni antifašisti – novi društveni dogovor, humanitarizam i borba za ljudska prava je nešto što je neodvojivo od patriotizma. Biti patriota znači braniti slobodu. Kod nas se za patriotske pokrete, stranke, udruženja kaže da su desničarski. Ako su za njihov ukus mnogo patriotski, onda su mnogo desničarski. A to je tek komparativ. U superlativu to nazivaju fašizmom iako patriotizam baš kao i preporod nema komparaciju. Zato treba na vreme ukazivati na manir niskog podmetanja fašizma i visoko intelektualnog preuzimanja prava prečeg i ekskluzivnog nosača i tumača antifašizma.

Ponekad, naši drugosrbijanski junaci jurišaju na vetrenjače, na unutrašnje neprijatelje koje nalaze među onima čije su vrednosti ili ideologija drugačiji. Volim pomalo taj tragikomični donkihotovski duh Ilije Čvorovića. Ponekad pomislim da ga i sam posedujem. Elem, naši junaci na krilima EU i vetrovima globalizma jurišaju na svoje strateški selektovane ciljeve. Drugosrbijanci to uglavnom rade udarajući po "fašizmu", a za "komunizam" je zadužen Drašković. Drugi koje ću napred pominjati izgleda da nemaju toliko hrabrosti da zadiru u komunizam. Valjda zbog svoje prošlosti. Inače, Čanak bi trebalo da povede računa kada iznosi svoj bajrakčić, s ovim drugim se nikad ne zna. Imao je ispade sa bajracima i sečama davno, pre mnogo tabora.

Mogu da shvatim da je neko alergičan na bajrake, ali ne mogu da shvatim da je alergiičan na patriotizam da, braneći svoju ideologiju i vrednosti, juriša na nečije srpsko stanovište podmećući mu fašizam. Da li je u pitanju samo projekcija, loše artikulisana identifikacija, „nivelisanje“ ili nedostatak argumenata, to bi valjalo utvrditi. Ne tako davno je naša perjanica NVO sektora reč „patriotizam“ izvrgla ruglu izvrćući sentencu Samjuela Džeksona u „patriotizam je osnovno utočište nitkova“ [4]. Nažalost, i ovde imamo primer izvrtanja nečijih reči shodno mentalnom sklopu tumača. Istina je da je Džekson rekao da je patriotizam poslednje utočište nitkova“, i to u vezi sa njegovim retoričkim smislom, kada se hulje saterane u tesnac brane patriotizmom, poslednjom šansom nitkova. Istina je i da hulja ostaje hulja bez obzira da li se skriva iza patriotizma, antifašizma, nacionalizma, humanizma ili kojeg god izma. U poslednje vreme se mnogo reči istrže iz konteksta sa namerom da se neko etiketira, diskvalifikuje, demonizuje, da se podmetne fašizam. Možda im to zaista i nije namera, ali ne podriva li se time nacija i država. U istom intervju ni Vojin Dimitrijević ne propušta da pomene Hitlera, i to sa logikom koja njemu ide na dušu. Istom onom s kojom bi se saglasio i treći rajh („da se mora promeniti psiha, kao i udžbenici istorije“ [4]).

BOJA KOŠULJE Usud je srpski da ne možemo da se složimo. Da se oduvek delimo oko tumačenja patriotizma. Ovde sam namerno pominjao drugosrbijance iako tu reč ne koristim privatno, to radim ne bih li prikazao svu apsurdnost ovakvih podela. Besmislene su i najnovije podele u Vojvodini, koju predvodi „žuta liga“ po kojoj se od Srbije traži da se Ustav proglasi antistatutarnim i da se zbog toga problem prebaci i na međunarodnu zajednicu. „Gde god neki političar dovodi u pitanje legitimnost Ustava zato što on ne izražava više volju naroda, tu smrdi na fašizam“. parafraziram Umberta Eka (u originalu na mesto Ustava stoji parlament) u svojim raspravama o fašizmu. Pa nek se zabrine Čanak za svoju antifašističku dušu i promeni boju košulje.

Šalim se to za boju košulje, nek se slobodno nose sve boje, nemojmo sve gledati crno-belo. I nek se slobodno koriste reči poput preporoda ili renesanse, čojstva ili humanizma, istine ili preokreta, socijalne pravde ili društvenog dogovora. Neka se samo ne zloupotrebljavaju. Kad već pominjem boje i podele, ne mogu a da se ne setim gostovanja jednog drugog nevladnika, Miljenka Derete, koji je u emisiji neobojenog naslova „Crno-beli svet“ [5] na opasku sagovornika i voditelja Vukadinovića da misli kao i veći deo Srbije, dobacio da bi se sa njim složio „bolji deo Srbije“. To je taj manir drugosrbijanaca, oni sebi daju superiorne osobine, a „inferiornima“ podmeću fašizam. Malo nelogično kada znamo se fašizam zasniva na ideji o nadčoveku, nadrasi.

Jedna druga uzdanica LDP Zagorka Golubović je po objavljivanju pobede Nikolića na predsedničkim izborima imala asocijaciju na „na 30-te, dolazak Hitlera na vlast“, a Zlatko Crnogorac (LDP) na svom Fejsbuk profilu ima asocijacije na Japance i Nemce koji su se „opametili“ nakon Drugog svetskog rata, te, „da nas je „Milosrdni anđeo“ više izbombardovao i pobio barem trećinu, možda bismo se opametili". Čankov imenjak Prokić izjavljuje ranijom prilikom da će „Srbija ući u EU sa Srbima ili bez njih“, čemu se pridružuje njegov lider izjavom „da Srbi na Kosovu treba da prihvate realnost ili da odu traktorskim prikolicama“. To izgovara čovek koji, rekavši da je “nama potreban narod koji nam veruje“, sigurno nije mislio na „Afričke kanibale“. A hodajuća golootočka i LDP legenda Jovo Kapičić, bivši upravnik logora svoje antifašističko opredeljenje potvrđuje izjavom da bi Dražu „ponovo lično ubio“ kada bi danas to mogao. Zanimljivo preplitanje ekstremizma i liberalizma. Ima još primera za takva „preplitanja“, setimo se samo lamenta nad izostankom eksplozije u Boriku u Banja Luci i „civilizacijskom iskoraku“ kako besednika tako i branioca slobode reči. Ili „kulturnog pomaka“ nad pokretom, izrazom i izlučevinom po srpskoj zastavi u predstavi koja ima prefiks pozorišna. Verovatno je i Jovanovićeva „genocidna tvorevina“ samo stvar rimovanja i poezije.

Slučajno ili namerno, i ponovno aktuelizovanje Draže Mihajlovića, njegovih posmrtnih ostataka i njegove regabilitacije ide na ruku podmetačima fašizma. Nekako se u slično vreme događa da se fašizam želi upisati i u istoriju Srbije, ne zadovoljava se samo današnjicom. Ukoliko se Draža označi kao fašista, srpski svenarodni otpor podeljen ideologijama će biti minimiziran i uklopljen u postojeću sliku Srbije s kraja 20. veka. Ukoliko se pak rehabilituje, biće to dovoljan povod za lokalne i regionalne dušebrižnike da počnu ukazivati na „povampirenje fašizma“. To svakako ne može biti, ali se „prijateljima“ diže kosa na glavi od pomisli da se Draža upokoji kao antifašista jer im više odgovara „afirmacija evropskih vrednosti“ u kojoj se četništvo uvek može nivelisati sa hortijevcima, ustašama, balistima ili pak estonskim esesovcima.

A profesor Mićunović, čovek koji je nam je otkrio iluzije čim je prepoznao realnost, na skupu poniznog naziva „Koliko je Srbija posle izbora politički zrelija?“ (održanom par dana po predsedničkim izborima) izjavljuje da je i „Hitler došao na vlast glasačkim listićima“ [6]. Danas više ne možete biti sigurni da vas, ako glasate, neće proglasiti pomagačem nekog diktatora. Ne možete biti sigurni da vas, ako nosite zeleni šal, neće proglasiti islamistom. Ne možete biti sigurni da vas, ako nosite crnu košulju, neće proglasiti crnokošuljašem. Hm, ipak još neko vreme vodite računa kada koristite reč preporod. Ili patriotizam.

Priprema se i celonedeljna gej parada po Beogradu, kakve po dužini trajanja verovatno nema nigde u svetu. Još jedan „test“ za Srbiju. Još jedna dobra prilika da se „popravi imidž“ Srbije u svetu. Nova šansa za podmetače da među protivnicima parade ugledaju fašističke elemente. Kakvih nema među protivnicima takvih parada u svetu.

Ne postoji ni prva ni druga, ni bolja ni gora, ni leva ni desna Srbija. Srbija je jedna. I zato ću se kao antiglobalista i pacifista (protivnik učlanjenja u EU i NATO) ukoliko Srbija odluči da se „integriše“ morati pomiriti sa tim. Što ne znači da ću prestati da mislim svojom glavom. Nadam se da me zbog toga niko neće kriviti (satanizovati), uvoditi mi sankcije (zatvarati) ili na svoj mi način pokazivati neko svoje novo anđeosko milosrđe. Ipak, bez obzira što je fašizam deo istorije i tradicije dobrom delu evropskih država, i bez obzira na težnje da nas svojim „standardima“ nivelišu, verujem da do svega toga neće doći jer je u Srba sloboda na prvom mestu. I da će fašizam u svetu, gde god se skrivao, biti poražen.

P.S. Citati u članku su (i mogu biti) potkrepljeni izvorima/linkovima, ali naglašavam da iskreno verujem da ni pominjane javne ličnosti nemaju veze sa fašizmom, odnosno da ih imaju onoliko koliko i ostatak sveta/EU. Moja je namera bila da pokušam da ilustrujem besmisao podmetanja fašizma Srbiji, da prikažem žmurenje javnosti i sudova u nekim slučajevima i nedavnu skandaloznu presudu jednom novinaru. Podrška i Sloboda za Čoveka Lasla Šaša!