Marti, Mile i DSS
|
Srbija ne može u EU dok ne prizna Kosovo, poručio nam je u subotu poslovično obavešteni Marti Ahtisari sa stranica zagrebačkog „Večernjaka".
Stvar je toliko poznata
da polako vuče na dosadu, ali moram da priznam, jako je lepo kada to
javno saopšte Hrvati pozivajući se baš na reči čuvenog Tačijevog
nobelovca.
Jer to onda čitavoj priči daje pun smisao. I može samo da nas raduje činjenica da je nesrećni Marti morao opet da izbaulja iz svoje finske saune, kako bi još jednom opravdao sav onaj krvavi novac koji su kosovske fabrike ljudskih organa uložile u njega. Ali najmanje je u svemu ovome važan korumpirani glasnik iz Finske. Mnogo je bitnije da to što on izgovara bez ostatka misle Berlin, London i Vašington i da su poruke koje nam stižu takve da ne ostavljaju ni milimetar prostora za sumnju u ono što je objavio „Večernji list".
A opisano faktičko stanje, koliko god to zvuči paradoksalno, u stvari samo olakšava posao Tomislavu Nikoliću i novoj srpskoj vladi, pred kojima se kao prvi zadatak na putu „evrointegracija" nalazi „kosovsko pitanje". Jer stvarno je dosta foliranja sa tim. Svima je jasno da su to ćorava posla i da je vreme da prestanemo sa zamajavanjem. Ukoliko su predsednik i premijer potpuno iskreni kada poručuju da će da poštuju Ustav i da nikada neće pristati na priznanje Kosova, onda treba da izađu i kažu da Srbija zapravo nema zašto da bude opterećena mestom u trećoj klasi EU. U spremljenom zadnjem vagonu sa Turskom, Bosnom, Makedonijom i restlovima Balkana. A posebno ne po cenu dela svoje zemlje.
I tu članovi novoformiranog srpskog establišmenta mogu mnogo da nauče od Milorada Dodika. Kad već ne žele javno da priznaju logiku i ispravnost tvrdih stavova Koštuničinog DSS-a, koji je po mnogo osnova pravi pobednik proteklih izbora. Ali to je za neku drugu priču. Elem, predsednik RS je odličan primer šta politički talenat, zdrav rezon i dovoljna doza hrabrosti mogu kada se spoje u jednoj amalgamskoj posudi. U vrlo nepovoljnom i suženom manevarskom prostoru dejtonske BiH ta legura pokazuje ozbiljnu čvrstinu.
Dodik nema problem da otvoreno i argumentovano govori o samostalnom razvoju svoje države, da izdvoji Rusiju kao najvažnijeg ekonomskog i političkog partnera RS, a da onda, kada je to neophodno, odbaci svaki pokušaj američke ambasade u Sarajevu da mu se meša u rukovođenje zemljom. O Ahtisariju da ne govorimo. Dok se Dačić i Nikolić premišljaju, Dodik bi na čistom finskom bezobraznom Martiju odavno objasnio gde mu je mesto.
Jer to onda čitavoj priči daje pun smisao. I može samo da nas raduje činjenica da je nesrećni Marti morao opet da izbaulja iz svoje finske saune, kako bi još jednom opravdao sav onaj krvavi novac koji su kosovske fabrike ljudskih organa uložile u njega. Ali najmanje je u svemu ovome važan korumpirani glasnik iz Finske. Mnogo je bitnije da to što on izgovara bez ostatka misle Berlin, London i Vašington i da su poruke koje nam stižu takve da ne ostavljaju ni milimetar prostora za sumnju u ono što je objavio „Večernji list".
A opisano faktičko stanje, koliko god to zvuči paradoksalno, u stvari samo olakšava posao Tomislavu Nikoliću i novoj srpskoj vladi, pred kojima se kao prvi zadatak na putu „evrointegracija" nalazi „kosovsko pitanje". Jer stvarno je dosta foliranja sa tim. Svima je jasno da su to ćorava posla i da je vreme da prestanemo sa zamajavanjem. Ukoliko su predsednik i premijer potpuno iskreni kada poručuju da će da poštuju Ustav i da nikada neće pristati na priznanje Kosova, onda treba da izađu i kažu da Srbija zapravo nema zašto da bude opterećena mestom u trećoj klasi EU. U spremljenom zadnjem vagonu sa Turskom, Bosnom, Makedonijom i restlovima Balkana. A posebno ne po cenu dela svoje zemlje.
I tu članovi novoformiranog srpskog establišmenta mogu mnogo da nauče od Milorada Dodika. Kad već ne žele javno da priznaju logiku i ispravnost tvrdih stavova Koštuničinog DSS-a, koji je po mnogo osnova pravi pobednik proteklih izbora. Ali to je za neku drugu priču. Elem, predsednik RS je odličan primer šta politički talenat, zdrav rezon i dovoljna doza hrabrosti mogu kada se spoje u jednoj amalgamskoj posudi. U vrlo nepovoljnom i suženom manevarskom prostoru dejtonske BiH ta legura pokazuje ozbiljnu čvrstinu.
Dodik nema problem da otvoreno i argumentovano govori o samostalnom razvoju svoje države, da izdvoji Rusiju kao najvažnijeg ekonomskog i političkog partnera RS, a da onda, kada je to neophodno, odbaci svaki pokušaj američke ambasade u Sarajevu da mu se meša u rukovođenje zemljom. O Ahtisariju da ne govorimo. Dok se Dačić i Nikolić premišljaju, Dodik bi na čistom finskom bezobraznom Martiju odavno objasnio gde mu je mesto.
Dodaj komentar