Naoružani i nebezbedni

Politika 29.07.2012 08:43
Naoružani i nebezbedni


Kako je „kalašnjikov” sa sto metaka postao neotuđivo građansko pravo



„Svaka zemlja se nosi sa naoružanim ludacima i ideolozima i u svakoj su oni jednom ili dva puta počinili pokolj. Ali samo u Americi događaji ove vrste su rutinski i redovni.”

Ovo je jedan od niza komentara koji su se pojavili posle najnovijeg masovnog ubistva u Americi i činjenice da je ubica, pripremajući se sasvim legalno kupio dve puške, dva pištolja, vojni nož i opremu koju koriste specijalci.

Jedna puška je bila automatska, američka verzija „kalašnjikova”, sa magacinom od sto metaka, što mu je omogućilo da za kratko vreme oduzme 12 života. Na sreću, posle prvog rafala se zaglavila, inače bi žrtava bilo mnogo više.

Ovo je skrenulo pažnju na čudnu američku posebnost, teško razumljive ostatku sveta: činjenicu da su Amerikanci u doslovnom smislu reči „naoružani narod”, da je oružje ovde ne samo lako dostupno svima, nego da je njegovo posedovanje, čak i kad je reč o pomenutom „kalašnjikovu”, postalo neotuđivo ustavno pravo i jedan od glavnih elemenata građanskih sloboda.

Gledano sa strane, američka statistika za ovu oblast je takva da bi svugde drugde to izazvalo veliku nacionalnu uzbunu i političku akciju da se nešto promeni. Američki paradoks je međutim da svako novo masovno ubistvo garantuje da se politika slobodnog naoružavanja neće promeniti. „Bredijev centar za sprečavanje oružanog nasilja”, nevladina organizacija nazvana po Džejmsu Brediju, sekretaru za štampu predsednika Ronalda Regana koji je u atentatu jednog naoružanog mentalnog bolesnika na predsednika ranjen i postao totalni invalid, sačinila je listu masovnih pucnjava od 2005 – koja ima 62 strane. Prema njihovim podacima, od 11. septembra 2001, napada Al Kaide na Njujork i Vašington, od vatrenog oružja u SAD je stradalo 334.182 osobe. U ubistvima, samoubistvima, oružanim obračunima i nesrećnim slučajevima.

Znači, oko 30.000 žrtava godišnje.

Prema istraživanjima Galupa, 47 odsto Amerikanaca ima u kući jedan ili više komada vatrenog oružja. Sa ukupno oko 270 miliona kratkih i dugih cevi u rukama civila (na oko 310 miliona stanovnika), Amerikanci su najnaoružaniji narod na planeti. (Na dalekom drugom mestu je – Jemen.)

Samo prošle godine Amerikanci su kupili 10,8 miliona pušaka i pištolja raznih kalibara i vatrene moći. To je za 14 odsto više nego u 2010. i za 50 odsto nadmašuje promet od pre jedne decenije.

Godišnje se ovde proda oko 12 milijardi metaka, pa zato ne iznenađuje da je Džejms Holms, ubica na ponoćnoj premijera najnovijeg filma o „Betmenu”, bez ikakvih problema pribavio zalihu od 6.000 komada municije za svoj arsenal.

Vatreno oružje je u središtu velikog dela američke istorije – kolonisti Novog sveta su se naoružavali da bi se branili od domorodaca, Indijanaca (kojima su otimali zemlju), a potom od vojske zemlje iz koje su došli oni ili njihovi roditelji: novostečena nezavisnost je morala da bude odbranjena u ratu.

Novostvorena nacija je upravo u takvim okolnostima u Ustav, Drugim amandmanom, ugradila pravo na nošenje oružja i osnivanje narodnih milicija.

Oružje je i u središtu američkih legendi, a pre svega zaposedanja zapada novog kontinenta, ali je ostao mentalitet tog „Divljeg zapada” – da je „jedini način da se zaustave oni koji pucaju to da svi mogu da pucaju”.

Ono što se drugde smatra ne samo normalnim nego i neophodnim – da država slobodu posedovanja oružja ograničava da bi sprečavala kriminal i održavala red – ovde ne važi. U većini su oni koji smatraju da svaki građanin treba da ima pravo da u džepu ili za pojasom ima bar pištolj, jer će, kako se obrazlaže, zbog toga kriminalci više razmišljati da li da se upuštaju u svoje poduhvate.

Svaka druga savezna država ima i zakon čija je suština „pucaj prvi”: potegni oružje ako proceniš da si ugrožen (što naravno, kriminalci obilato koriste za svoje obračune).

Tradicija i ustav su u ovom pogledu široke ruke, ali da li je zaista ustavno pravo posedovanje ofanzivnog oružja veoma velike vatrene moći? „Kalašnjikovi” nisu za sport, već samo za ubijanje.

Kad je posle pokolja u Aurori u jednoj TV debati senatoru Ron Džonsonu, republikancu iz Viskonsina, postavljeno pitanje da li bi zabrana šaržera od sto metaka bila neustavna, on je odgovorio potvrdno, sledećim obrazloženjem: „Ne možete sprečiti da takvo oružje dođe u ruke poremećenih pojedinaca koji žele da vam naškode. Ako to pokušate i sprovedete, onda ograničavate našu slobodu.”

Predsednik Bil Klinton je uspeo da 1994. isposluje zakon o zabrani ofanzivnog vatrenog oružja, u koje spadaju i puške tipa „kalašnjikov”, ali njegova važnost je bila deset godina i istekla je bez pokušaja ijedne partije u Kongresu da ga produži.

Sada niko i ne pomišlja da to stavi na dnevni red. Svi političari se boje NRA, što je skraćenica za „Nacionalno udruženje puškara”, osnovano još 1871, pet godina posle okončanja Građanskog rata, da bi okupilo ljubitelje oružja i lovce.

Danas je to najmoćniji politički lobi Amerike od koga blagoslov traže svi koji izlaze na izbore. Prema proceni „Vašington posta”, svaki četvrti kongresmen koji je izabran na međuizborima 2010. bio je „njihov”.

Paradokse ove situacije veoma efektno je sažeo nedavni komentar u uglednom intelektualnom magazinu „Njujorker”: „Kako da se suprotstavite nekom ko je ubeđen da su rutinski masakri naše dece cena koju moramo da platimo za svoju slobodu posedovanja oružja”.

Koliko je „krvavi lobi”, kako NRA ponekad nazivaju njegovi kritičari, u stanju da u svoju korist izokrene svaki argument protiv građanskog naoružavanja, potvrđuje i podatak da je na pitanje da li bi trebalo doneti zakon koji bi pravo na nošenje oružja trebalo da ograniči samo na službena lica, 1959. godine potvrdno odgovorilo 60 odsto anketiranih. Anketa sprovedena istom metodologijom 2011, pokazala je da bi tako nešto sada podržalo samo 26 odsto Amerikanaca.

Predsednik Obama, koji je u svojoj političkoj karijeri bio za zakonsko ograničavanje prometa oružja, o tome je posle ulaska u Belu kuću prestao da govori. Tek pre neki dan je, povodom tragedije u Aurori, uz ogradu da „veruje u Drugi amandman”, pozvao da se za problem nađe rešenje koje bi „bilo u skladu sa zdravim razumom”.

A po zdravom razumu, Amerikanci su naoružani, ali ne i bezbedni, pri čemu je manjak bezbednosti direktna posledica viška oružja.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak