Taksista

Odluku mi je olakšao moj dobri sestrić koji živi u Stokholmu.Ponudio mi je da stanujem kod njega, dok se on ne oženi, ili dok ja ne dobijem otkaz - šta se pre desi.

Dodatno olakšanje je bio friend request na društvenoj mreži, tačno jedan dan pre mog polaska za Švedsku.

Na Internetu me pronašao čovek kojeg sam davne 1992. godine lično ispratio sa Beogradske autobuske stanice. Putovao je za - pogađate li - upravo Stokholm, a odrasli smo u istoj ulici.Od tada nismo ostvarili niti jedan kontakt!

I kako da čovek ponekad ipak ne bude barem malo sujeveran?

Sam dolazak u Stokholm je protekao po savršeno isplaniranom rasporedu - drugi dobri sestrić me sačekao na aerodromu, prevezao me do svog rođenog brata i već mi u kolima održao prvu lekciju o Švedskoj i Šveđanima.

Jel znaš ujko kako reaguje Šveđanin kada se jako, jako iznervira? Kada proključa? Kad poludi?

Nemam pojma, kažem ja.

(Sestrić polako, odmereno podigne desnu ruku do visine malo iznad očiju, prsti, osim palca skupljeni, blago povijeni, kao da maše, onda je spusti lagano do kolena, pazeći da ne proizvede nikakav zvuk)

E al' sam se sad iznervirooo ...

Imao sam ceo jedan dan da mi sestrić - domaćin pokaže put do posla i nazad. Prvobitna ideja je bila sledeća - korišćenje voza, zatim presedanje na bus. To parče puta između stanice voza i radnog mesta mogao sam da prelazim i peške, ali za početak, ipak bus, radi lakšeg snalaženja.

Ponedeljak je osvanuo sunčan i relativno topao, za Švedsku. Sestriću i meni nije bila dovoljna nedelja, već smo nastavili sa pričom od Kulina Bana i to jutro.

Bilo je dovoljno da zakasnim na planirani voz. A zatim i na bus.

Kada sam shvatio da ću prvi dan da kasnim na posao, i to u Švedskoj, obuzela me je gadna panika.
Nalazim se na autobuskoj stanici, vreme je 8:50, sledeći bus je 9.20!? Radno vreme je od 9:00.
Ako krenem peške, em što ću da zakasnim, em što ću da se izgubim.

Taksi je jedino rešenje.

Ali vremena je tako malo.

Unezvereno pitam slučajnu prolaznicu za Taksi stanicu, jer je pozicija te bus stanice čudna - nigde kola na vidiku, a kamoli taksija. Krenem prema uputstvu, ali taksija ni za leka!

I onda konačno - crni mercedes sa oznakama Stokholm taksi udruženja, ali ide u kontra smeru. Skačem, mašem sa obe ruke kao lud!

Usporava ...Pravi polukružni na raskrsnici... Vraća se!

Yes! Taj je moj!

Upadam, rutinski pitam: Do you speak english?

(Objasnili su mi svi sa kojima sam pričao prethodno- gotovo svi Šveđani znaju engleski)

Taksista me gleda - vrti glavom:

Very little ...

Kažem ime firme, jasno i polako. Ništa.

Ponovim - spelujem slova.Opet ništa.

Dakle, nije moj dan, nije moj mesec, nije moja zemlja! Ne mogu da poverujem šta mi se dešava.
I to prvi dan u inostranstvu.U magnovenju shvatim da ne znam čak ni ulicu i broj, samo ime firme!?

Setim se papira u zadnjem džepu, na kome mi je dobri sestrić napisao par napomena - broj busa, par saveta.

Vadim papirić drhtavom rukom, nebih li pronašao neki detalj koji može pomoći.

Taksi stoji i dalje. Vreme prolazi.

Dok raspakujem papirić, taksista pokušava i sam da protumači gde se nalazi destinacija, prateći pažljivo detalje sestrićevog rukopisa, koji se otkrivaju, jedan po jedan, kako se papir odvija.

I onda, iznenada - osmeh.

Nepoznati čovek progovara:

Možemo onda i na srpskom!

Taksista se zove Dobrica. Nije mi naplatio vožnju. Sreli smo se kasnije u obližnjem restoranu. Hteo sam da platim ručak. Nije ni to hteo.

Ima divne 4 ćerke i lepu ženu. Ko zna Dobricu iz Stokholma - neka mu kaže da pročita barem ovu priču.

Koliko sam tada bio zbunjen, više se ne sećam ni da li sam se čoveku zahvalio.

Ali evo sada - Dobrice, Srbine,hvala ti!