Нема везе, бре

Истовремено, међутим, нижу се и супротни наговештаји – демагошка обећања о подели тринаесте пензије, као да би то могло да побољша социјалну слику, притисак и најава смене гувернера чија би позиција морала да буде независна од воље владајуће већине. Ту је, затим, Николићев кабинет, у коме су два кључна места допала некаквим шурњајама или чему већ, што самим тим не улива поверење у компетентност изабраног тима, а присуство страначког функционера Јоргованке Табаковић на састанку у председништву са европским парламентарцем Куканом говори да је Николићево напуштање странке само формално, а не истинско, што све заједно доводи у сумњу искреност потеза који на први поглед делују позитивно.
Други владин стуб, хипертрофирани мандатар Дачић, недвосмислен је. Његови наступи му истовремено доносе широку популарност и наклоност тајкуна, али прете катастрофалним последицама. Популистичка дрека коју је подигао на банке сигурно је међу њима довела до озбиљног преиспитивања потребе за пословањем на тржишту на коме им будући премијер замера што праве профит – а ако схвате да треба да оду, вратићемо се у доба домаћих банака у којима нисмо могли ни да подигнемо сопствене паре, које су нам прогутале штедњу и које су, попут Дафине и Језде, под Дачићевим политичким оцем Милошевићем, извеле чувену пирамидалну превару. Дачић се тиме надовезује на сопствену причу о томе да нам не треба ММФ, да је 5. октобар био грешка, и на идеје најближих му сарадника о штампању пара. На све то, гротескним позивањем на Оланда, који води политику која се не може ни приближно упоредити са Дачићевим идејама, у потпуно другачијим условима, као и нападима на Цветковићеву владу у којој је и дан-данас заменик премијера и један од кључних министара, демагошком халабуком коју масовно шири, Дачић напросто вређа интелигенцију и изазива срамоту код пристојних људи.
Са напредњацима који шаљу противречне сигнале, са таквим мандатаром, са коалиционим партнерима и једних и других – од Вулина и Карића, преко Арканових интимуса Пелевића и Палме, до гротескних Кркобабића – нова влада не обећава баш ништа добро. Ако је за утеху - економска ситуација и политичке прилике су толико лоши да нас ни најбоља влада на свету не би извадила, па, у ствари, није ни важно.