Sirija kao Srbija

Generaciji koja je doživela i preživela sve te mračne eksperimente za koje su kasnije okrivljene žrtve, a ne bezdušni tvorci planova za otimačinu i nametanje sopstvene volje, sada izgleda kao repriza svega viđenog ono što se dešava na nekim drugim prostorima.

  Nafta je bila blagodet, a potom prokletstvo arapskim zemljama - od Iraka do Libije. Na meti je i Iran, a Sirija se upravo razvaljuje iz nekih drugih strateških razloga koje su zacrtali već pominjani moćnici sa druge strane Atlantika.

Gledajući samo Siriju i pomamu oko rušenja Bašara al Asada, upućeni posmatrač otkriva mnogo toga. Nedavna poseta predstavnika sirijskih pobunjenika Prištini je samo u prvom čitanju nalik na nekakav protokol o razmeni mišljenja gostujućih ratnika (u rukama Zapada) i njihovih domaćina koji su do nasilnog otcepljenja pokrajine od Srbije došli preko terorističkih akcija na zemlji i onih tuđih iz vazduha.

Strana vojna intervencija je ubila krajem oktobra i šefa libijske države Moamera Gadafija, ali je sada oko Sirije "na uzdi" drže i koče Rusija i Kina.

U Savetu bezbednosti UN je zamenik ruskog ambasadora Saša Pankin ispitivao šefa mirovnih operacija UN, Francuza Erva Lasusa, koji je tvrdio da je potpuno neobavešten i da ne zna ništa o posetama sirijskih i libijskih pobunjenika Prištini.

 

Rus mu je uzvratio da su u Moskvi zabrinuti zbog najava da bi se borci iz Libije i Sirije mogli obučavati na Kosovu, a da će zauzvrat Tripoli, posle formiranja nove vlade priznati nezavisnost Kosova, kao i da će posle svrgavanja Asada istim putem poći i Damask. Odgovora na ovo nije bilo.

U međuvremenu se na sto bacaju druge jake karte: Pojačano naoružavanje Oslobodilačke vojske Sirije, sačinjene od dezertera i plaćenika, zatim medijska kampanja koju iz daleka veoma temeljito i uporno vodi nekakva "sirijska" nevladina organizacija sa sedištem u Londonu (?). Njeni podvizi su nedavni pokušaj prevare sa "masakrom u Tremsehu" u kojem je navodno režim pobio 200 civila, da bi potom američki list "Njujork tajms" ovo raskrinkao kao laž jer se radilo o sukobu vojske i pobunjenika u kojem je tokom borbe izginulo najmanje desetak ovih drugih. Možda je ovde nedostajao američki penzionisani general Vilijem Voker koji je ostao upamćen po "projektu Račak", inicijalnoj kapisli potonjeg besomučnog bombardovanja.

Neki od objektivnih nemačkih medija prenose da se u Siriji, od kraja prošle godine, glavna taktika pobunjenika zasniva na ubistvima, otmicama i ucenama onih koji su u državnoj službi, a time i na strani režima. To zvuči poznato i već viđeno.

A od januara je krenulo i naoružavanje pobunjeničkih snaga od strane Saudijske Arabije, Katara i SAD. Dobijenim oružjem su Asadovi "goniči" uspeli da pokrenu čak i ofanzive, ali i da razore većinu privrednih sistema i tako finansijski isuše izvore moći vlasti u Damasku. Ljudi masovno beže s posla od kako su 12. juna pobunjenici izvršili masakr u fabrici veštačkih đubriva GFC kraj Homsa. Pobili su 12 radnika i najurili ostale.

Jedna od prepoznatljivih akcija poput onih iz daleke 1999. godine je i izbeglička drama. Turska je širom otvorila svoje granice za begunce iz Sirije, ubrzano podiže logore za njihov smeštaj i građanski rat dobija medijski na ubrzanju.