Све је мање емоција

У уводу књиге два цитата. Стихови Ане Ахматове „Тада на земљи била сам гост” и Марине Цветајеве – „Гост сам као у грлу кост, као ексер у ципели”. Главне личности у новој збирци прича „All inclusive” Љубице Арсић, објавила је београдска „Лагуна”, јесу хотели и пансиони. У њих је сместила своје јунаке.

– Они су ту без пријатеља и познаника, сами са својом личном причом – каже ауторка. – Свако од њих има разлог зашто је баш ту где је нашао собу у хотелу. Морају нешто да разреше да би наставили даље другачији, срећнији, бољи. Један јунак, на пример, жели да промени пол. Дошао је у непознати град, чак на другом континенту, где ће избрисати свој идентитет и отпочети нови живот.

Током путовања човек много рескира. Може да буде покраден или да се изгуби. Путовања у себи имају и дозу страшног. Кад је Љубица Арсић пре неку годину ишла код пријaтеља у Аргентину, први пут је ушла у џамбо џет, велики авион са девет седишта у једном реду. Од Београда, преко Рима, до Буенос Аjреса летела је 28 сати.

– У авиону постоји екран на коjем се приказује виртуелно кретање летилице. Усред ноћи пробудила сам се и махинално погледала према светлу тог монитора. Европа је изгледала као мали орах, Јужна Америка је била далеко испред нас, док је тачка на мрачном океану представљала авион. Први пут сам осетила нелагодност што, ако би се нешто догодило у мојој земљи, не могу да се пешице, бициклом или аутомобилом вратим у Београд. Као да сам на Марсу. Потпуно сам ушла у психологију космонаута.

Зашто се књига зове „All inclusive”?

– „All inclusive” је најмодернији израз из хотелског речника. Као на столу где вам је све дато и с којег можете да узмете шта вам је воља, тако су и приче у мојој књизи тематски потпуно различите. Наслов је и интригантан. Не зна се шта се иза њега крије. Удара и на жицу туристичког дебилизма, јер тамо где идете сервира вам се нешто што морате да конзумирате. У мојој књизи се дешава нешто сасвим супротно.

Шта вам се током боравка у Буенос Ајресу урезало у сећање?

– Где год да одем, волим да изаберем неки кафић или трг, да ту седнем и да посматрам како се понашају људи око мене. У Буенос Ајресу, на подијуму на улици, усред поднева, на јари, жене у црним хаљинама и мрежастим чарапама и мушкарци у црним панталонама играју танго за туристе. Пријатељи су ме водили у дворане где долазе тангероси на свој ритуал. Службенице, студенткиње, радници, судије, лекари... Сви они право с посла свраћају с кесама у рукама, пресвлаче се и улазе у салу. Неки чак долазе тајно, без знања супружника, одиграју своју игру и одлазе кући.

Игра завођења

Занимљив вам је тај ритуал танга?

Индијанска застава састављена је од квадрата у бојама дуге што симболизује братство међу људима (клик за увећање)

– Занимљива ми је та слика архетипског односа мушкарца и жене. Мушкарац је ту главни. За једним столом поред зида седе мушкарци, а преко пута њих жене. И они се гледају. Мушкарац мора дами погледом да да до знања да ју је изабрао. Они истовремено долазе до средине подијума и почињу игру током које нема разговора. Ритуал је усмерен на завођење покретима где се види јака доминација мушкарца. Он руководи игром, палцем показујући дами који ће покрет да направи. Шта је још ту занимљиво? У друштву које има тако јаку хијерархију, где један портир или ватрогасац никад не би могао да буде у вези с једном лекарком, сада је у прилици да је бира или да је одбије.

Да ли сте ви играли танго?

– Нисам. Танго је као шах. Мораш да радиш бар годину дана да би умео нешто да покажеш. Упознала сам жену која води школу за тангеросе и гледала Холанђане и Немце како зихерашки уче покрете. На поду су нацртане шеме по којима они непогрешиво газе, али њихова игра нема душу. Наша култура је у непријатељству са телом. Појављују се анорексичне жене и прекомерно дебели мушкарци. У европској цивилизацији тело је измалтретирано идејом да треба бити млад и мршав. Срамота је остарити или имати трбушчић.

Терор младости и лепоте је нарочито присутан?

– Недавно сам видела фотографију Џејн Фонде. Она се толико изоперисала да личи на тридесетогодишњакињу. Нажалост, није она једина. За кога се те жене оперишу кад њихови вршњаци изгледају као средовечни људи? И зашто би млад човек изабрао жену од седамдесет година без обзира што је затегнута и добро изгледа? Ако њен муж, пријатељ или љубавник изгледа као деда, а она младолико иако није млада, онда ће и он радије да изабере знатно млађу жену.

Ботокс, фејслифтинг, али и фотошоп бришу године. Познате даме с насловних страна постале су вршњакиње. Све су једнако младе и лепе?

– Изоперисана лица немају мимику и гестикулацију, а глумицама је лице средство изражавања. Чини ми се да им није толико стало да буду лепе, колико им је стало да буду бесмртне. Као, ја ћу да се дотерам и смрт ће да прође поред мене... Отићи ће код оног ко је стар. Ако мисле да ће затезањем лица да преваре смрт, нема шансе. Такмичење с младошћу је изгубљена битка. Проблем је и што је наша хришћанска култура укинула старост као мудрост. Старост зато треба елиминисати, решити је се. Или је камуфлирати.

Табуи штите људе

Мајстор сте за еротику, па вас често, због шокантних прича, неки пореде с Чарлсом Буковским?

– То је поређење на прву лопту. Има много жена у свету које смело пишу о табу темама, о сексу, о односима између полова, о женским проблемима. Више бих волела да су ме с неком женом упоредили. Чарлс Буковски је писац који показује, пре свега, социјалну страну Америке. То безнађе, ту пустош, мотеле. Он не анализира много женско-мушке односе. Њему је прича о сексу у ствари друштвена прича о отуђењу. Ја не пишем о проблемима којима се бави Чарлс Буковски.

	Кактус „кордон” јекарактеристичанза каменитипредео Анда (клик за увећање)

Докле ће секс бити табу тема?

– Секс је табу тема зато што постоји оштро нацртана граница између полова. Причамо о женском и мушком писму, о женском понашању и мушкарцима у патријархату. Осећамо сви да постоји баријера која дели те светове. Зашто је она постављена? Чини ми се, а то се види и у мојој књизи, полови лако могу да увиру један у други. Женско прелази у мушко, мушко у женско. Тај транссексуализам је у нашем бићу и да нема тих цивилизацијских задршки, било би опасно. Нама цивилизација поставља одређене оквире које морамо да поштујемо. Међутим, ти оквири почињу да се љуљају. Мушкарци могу да се оперишу у жене и да се жене претварају у мушкарце.

Да ли је добро да нестану те границе?

– Табуи штите људе. Они су постављени тамо где би човекова природа била угрожена. Највећи табуи су инцест и убиство. Тамо где су јаки табуи вероватно је постојала јака склоност ка томе. Секс је врло јака енергија која мора да буде каналисана. Кроз историју је увек постојала контрола. Кроз проституцију, од вавилонских курви описаних у Библији до модерних бордела, контролише се друштво и чува породица.

Поменути транссексуализам јесте оно по чему се ова ваша нова књига разликује од претходних?

– За мене је транссексуализам нова тема. Испитивала сам феномен преливања из мушког у женско. У књизи сам се дотакла и теме насиља, пре свега над женама. Сила је дата мушкарцу кроз његову физичку снагу и хормоне. Велики мушки проблем је како владати том снагом. Како је држати под контролом. Та страшна снага која се планетарно манифестује кроз ратове, врло је присутна у породичном и љубавном животу. Занимљиво је да жене насиље понекад доживљавају као љубав, као бригу и пажњу. У једној од мојих прича млада жена се у доба војне хунте у Аргентини заљубила у свог мучитеља и он је постао њен муж. За писца је тај однос провокативан. Она хоће да побегне од њега, али јој нешто неда. А он може да је одржи у животу, али и да угрози њен живот. У књизи помињем и филм „Ноћни портир”, где постоји та врста односа.

Примећујете ли да је све мање емоција?

– Кад видим на јавном месту пар који се љуби, одушевим се. Помислим: „Јао, види како су млади, што се воле.” Савремени човек има огромну потребу за емоцијом, али он покушава да је задовољи на разне виртуелне начине. Пре свега, путем разних друштвених мрежа. Уместо да вас додирујем и мазим, ја вам шаљем поруке и фотографије. То је роботизација човека. Језиво! У Јапану већ праве роботе кућне љубимце. Лаки су за одржавање. Не пишке по кући, не лају, не лињају се, никад нису гладни. Ускоро ћете можда таквог имати и за животног сапутника. Робота.

---

Филм по причи „Летовање”

Пре неколико година, на адресу Средње музичке школе „Мокрањац”, где ради као професор српског језика и књижевности, Љубици Арсић је стигло писамце пријатеља, редитеља Мише Тота, који је управо био пристигао из Америке.

– У њему је написао како се заљубио у причу „Летовање” из моје књиге „Тиграстије од тигра” – вели Љубица Арсић. – Хтео би, каже, да по њој направи еротски филм. Послао ми је касније и неке своје филмове да их погледам. Свидели су ми се. Деловали су помало „трентињановски”. Још радимо на том сценарију. Радња би се, као у причи, дешавала на хрватским острвима. Моја јунакиња има шеснаест година и требало би да је игра нека врло млада и даровита девојка. Она у том сусрету с летом доживљава своје прво љубавно и сексуално искуство. То је почетак њеног одрастања и улазак у свет жена. Биће то веома романтичан и емотиван филм.