Пуца машина, а да неће човек

Илустрована Политика 19.07.2012 13:10
Пуца машина, а да неће човек


На температурама које топе асфалт претећи да спрже све живо, најлакше је докучити да је струја најскупља – кад је нема. Зато су рудари на површинским коповима Електропривреде Србије ових дана наши највећи хероји



Површински коп Дрмно, понедељак, подне, 40 у хладу. Још није сасвим упекло. Кажу да је најгоре око пет поподне кад жива у термометру уме да скочи и изнад 45. подеока, а увек у хладу! То – у хладу – својеврсни је психолошки „плацебо” за оне што су осуђени да раде под врелим сунцем, на отвореном. Јер, у кратеру димензија три пута два километра, заправо, и нема хлада, сем у рану зору и у касни сутон, и оно мало у прошараној сенци моћних багера. Иначе, на металним деловима опреме могло би јаје да се испече.

Само је неколико професија што издржавају такву „казну”! Уз ратаре, зидаре, тесаре, асфалтере, при врху листе су рудари на површинским коповима. Њима је најгоре! Јер, остали могу да заврше посао, да прогласе елементарну непогоду, одустану, да оду некуд на годишњи одмор, не би се ни приметило. Могу и да се „разгаће”, да се свуку у оне соколске мајице, док једино рудари морају стално да буду у ХТЗ опреми. И на све то, никуд без шлема, као да ће им се небо обрушити на главу.

– Стави га на главу, па изађи на сунце десетак минута, све ће ти бити јасно – подучавао ме је Драган Цвејић, помоћни радник. – Мозак има да ти прокључа. А, и иначе, на црном ћумуру ти је бар двадесетак степени топлије него другде. Лакше је онима на белој јаловини...

Није тешко замислити сав ужас који би наступио када би на површинском угљенокопу престали с радом: јер, када нема ћумура, углавном нема ни струје. Тада стаје све, сем упорног ветра и језиве зиме, или неумољивог сунца и несносне жеге. Нема како човек да се угреје осим да подложи све, ни да се расхлади а да не падне као трагична жртва промаје.

Ових врелих дана потрошња електричне енергије се опасно приближила зимском просеку: хладњаци, замрзивачи, ледомати, клима-уређаји, вентилатори, вредно одмењују грејалице и ТА пећи. А хидроцентрале обезбеђују око једне четвртине неопходне електричне енергије. Зато, иако је лето време редовних ремонта, све термоелектране раде као усред зиме.

Једна с ногу

Дим из витког оџака термоелектране није се повијао већ је злослутно парао небо стремећи увис. Али, када смо у дну копа изашли из снажног „ваза”, јединог возила које може да прође овдашњим излоканим џомбавим путевима, по лицу ме је помиловао лахор. Сетио сам да ми је својевремено инжењер Љубинко Јанковић објашњавао да, заиста, постоје неке изузетне околности кад се на копу прекида са радом, али да то нису ни „црвена слова” у календару, ни ниске или високе температуре, већ само – ако је брзина ветра изнад двадесет метара у секунди, или ако је због магле видљивост знатно смањена. Само тада! А овде, крај Дунава, чак и кад нема кошаве, ваздан нешто дува и ћарлија. Ветра, у просеку, има по 265 дана годишње. Да није њега...

А ако се, ипак, прогласи елементарна непогода?

– То важи једино за друге – објаснио ми је инжењер Славко Вучинић, руководилац смене Ц, наш нови пријатељ и поуздани водич кроз лавиринт копа. – Ми се у таквим ситуацијама само другачије организујемо.


Бобан Грујић и Томислав Живановић на сунцу, кад је било 40 у хладу
(клик за увећање)



Иако смо управо стигли већ сам био скроз знојав и гарав од угљене прашине – од главе до пете. Од рудара што су се ту врзмали разликовао сам се једино по томе што сам био у сандалама и нисам имао шлем.

– Дођите горе, на по једну с ногу – разгаламио се младић из кабине моћног колоса, који ће ми се мало касније представити као Горан Андрејић, први багериста.

Она „једна с ногу” била је свежа ледено хладна вода коју сам попио наискап. А то се у овом ужареном гротлу најмање очекује! Где ли је хладе?

– У просторији с електроником која се расхлађује, али у којој посада не сме да се задржава због повећаног зрачења – вели Горан. – Имамо и једну где бисмо смели, али тамо су хидраулична пумпа и мотори, па је температура и изнад педесет... Него, дођите у кабину да попричамо, једино у њој постоји клима-уређај.

Кабина багера има око три квадратна метра, тесна је ионако, а ако се унутра затекне више од двојице настане неописива гужва.

– У посади багера нас је осморица, а буде некад и десет – Горан немоћно слеже раменима. – Мени и другом багеристи је лакше, у кабини смо, а осталима... На оволиким врућинама разреди се уље, па нам чешће страдају хидраулика и редуктори. И шта да кажем, „пуца” машина, а да неће човек! Не знам како бисмо издржали да нам сваки час не допремају воду и напитке.

Сетио сам се анегдоте коју ми је малочас испричао инжењер Вучинић: питао га пре неки дан један колега – „Шефе, јеси ли нам донео воду?”, а он ће – „Не. Данас сам задужен за пиво!”, оставивши га да лупа главу да ли је, можда, мислио озбиљно, и где ли је то пиво завршило?

У хладу, ако га нађеш

Одбио сам трећу чашу воде у паничном страху да ћу им безобзирно попити добар део залиха. Ма, какви.

– Има је, стално нам доносе.

Нису хтели заједно да се фотографишу на сунцу. Јер, како су објаснили, те слике би требало да им буду драге успомене, а ово би што пре да забораве.



Непрекидно рвање с каблом за напајање
(клик за увећање)


Кренули смо до јаловине, код оних којима је „лакше”. Трећи БТО (багер-трака-одлагалиште) систем је мировао. Моћни багер 2002 личио је на уснулог змаја испод чијих опуштених крила још искре варнице. Десно, уз усек, нанизано је читаво контејнерско насеље и по томе се лако може закључити да је у току ремонт.

– Није страшно, показује једва 40... у хладу – разгаламио се упирући прстом ка командној табли дизалице, где се налази екран са светлуцавим индикаторима. – Не ваља једино што мери спољашњу температуру, а не ову у кабини... Сигурно није програмиран за толико високе цифре, или је програмиран да вара?

Гојко Ратковић, дизаличар на површинском копу, недавно је задужио нову машину, али њен конструктор који је, очигледно, мислио на све, направио је прозиран кров како би онај који управља машином све време погледом пратио терет, а у њу није уградио клима-уређај. Кад упекне звезда, као прошлог понедељка, у њој је паклено, као у рерни.

Моћни багер који скида јаловину како би они други што иду за њим стигли до угља, заустављен је 25. јуна због ремонта. Рок за завршетак радова је 25. јул, а сваки дан кашњења имао би озбиљне последице, које ових дана није тешко замислити.

– Обично нас је око сто четрдесет на копу у свакој смени, али због ремонта сад је ту више људи – објашњава Славко. – Добро, не морамо сви да се пржимо, нас десетак би могло да се склони у канцеларију или у контејнер али, ево, с вама девети пут од јутрос излазим на коп. А у кабини џипа је заиста неиздржљиво. Ако затворим прозоре, прокључам, а ако их отворим, удави прашина. Не зна се шта је страшније, али бар не идем пешице.

Инжењер Радован Вулић је „надзорни орган” (рогобатно звучи па пишем под наводницима). Главнокомандујући ремонта.


Кад врелина бије и одозго и одоздо: ремонт багера 2002
(клик за увећање)



– Подношљиво је, али око пет поподне, када температура скочи и до 45 степени, гледамо да радници без преке потребе не излазе на сунце – прича Радован. – Посао је такав да се може и у хладовини, па га тако и планирамо. Имамо и много чешће паузе: за оне који морају под сунцем на сваки сат рада следује петнаест минута одмора у хладу... ако га нађу.

На сунцу затичем једино Бобана Грујића, вариоца, и Тому Живановића, бравара: заварују нешто на великом ротору с корпама. Пржи с обе стране.

– Тако нам се заломило – објашњава Томислав лаконски.

Скакућемо даље џипом по копу, пут нас води уз транспортну траку: успаничено сам гледао оно мало угља, страхујући да ли ће га бити довољно да се изборимо с летом. Јер, одавде систем ЕПС-а добија двадесетак одсто електричне енергије! Шта ако од врућине попусти транспортна трака?

– Закрпи се, није страшно – каже Славко. – Једино што све стаје јер тај посао може да се обави ноћу или рано изјутра, када је хладније; на овако високим температурама трака би морала да се „хлади” и по пет-шест сати. Вулканизерима је немогуће да раде по оваквој врућини.

На ободу копа налећемо на екипу археолога, која се сјатила око управо откривеног налазишта остатака мамута.

– Ево, делимо судбину са рударима – поносно каже др Мишко Кораћ, руководилац пројекта „Виминацијум” и стари пријатељ. – Мада, њима је, ипак, теже. Они су ових дана наши прави хероји.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak