Slučaj K. na srpski način

Dakle, on je svoju poresku obavezu prema državi ispunio 2000. godine u roku koji je propisan zakonom. Pet godina kasnije, međutim, dobio je „čestitku" kojom se od njega traži da za porez plati nekoliko desetina hiljada dinara - ispostaviće se kasnije da neki ćata nije proknjižio njegovu uplatu. Naravno da je on imao priznanicu, s kojom se zaputio u opštinu, iz koje je izašao smatrajući da je problem rešen tim pre što su mu to i službenici rekli.

Godinu dana kasnije, međutim, dobio je isti račun. Opet je, ovog puta u pratnji računovođe i brda dokumenata, otišao kod poreznika gde su mu još jednom potvrdili da je novac uplatio, da greška nije njegova nego nemarnog službenika, ali da je zakon promenjen i da se porez plaća prema mestu stanovanja preduzetnika a ne prema mestu gde mu se firma nalazi, i da tamo to reguliše.

U opštini u kojoj stanuje, međutim, rekli su mu da oni nikako nisu nadležni za njegov slučaj, jer je reč o poreskoj obavezi koja je nastala pre promene zakona i vratili ga u opštinu iz koje je došao. U kojoj su bili vrlo izričiti da njihove kolege greše i poslali ga nazad.

Pošto su sa njim odigrali ping-pong nekoliko puta, čovek je digao ruke, računajući da će se to nekako srediti. I sredilo se - do sledeće godine. Opet papiri, računovođa, opštine. I opet isti scenario. Koji se ponovio 2008, 2009, 2010, 2011. godine.

I ove godine je otišao na šalter. Stvarno uporan tip. Znam mnoge koji bi izgubili živce i jednostavno platili. A kad nemaš živce i nemaš novac, onda nađeš vezu. Šta reći kad je i veza, nikako beznačajna osoba u opštinskoj hijerarhiji, bila nemoćna: zovi ovog, savetuj se sa onim - ćorak. Džaba sve kad crno na belo piše da je čovek dužan ono što je platio.

Dok vezi na um nije palo spasonosno rešenje - od datuma kada je „dug" nastao prošlo je više od deset godina, pa su se tako stekli uslovi da mu država dugovanje oprosti.

Naravoučenije: Ne pitaj koliko para država može da uzme od tebe, već koliko si para ti spreman da daš za nju.