Sarajevski principi
|
Svaki put me iznova frapira neverovatna količina snishodljivosti i poniznosti koju predstavnici pojedinih naroda na ovim prostorima pokazuju prema moćnim zapadnim faktorima, ili da budemo potpuno precizni, okupatorima. Dešavalo se to više puta u proteklih stotinu godina.
Sa oduševljenim izrazima lica, aplauzima i klicanjem, Sarajlije su, gotovo klečeći 1914. dočekali Franca Ferdinanda, ali opštu radost je prekinuo istorijski pucanj Gavrila Principa. Ništa manje veselo nije bilo ni u Zagrebu 1941. kada su Hrvati (čast onim pravim borcima protiv fašizma i slobodomislećim građanima tog doba) primili trupe Trećeg rajha koje su im napravile veštačku nezavisnu zločinačku državu.
Hrvati su početkom devedesetih ispevali "Danke Dojčland". Oduševljavali
su se i Bošnjaci NATO intervencijom protiv Srba u RS 1995. godine, kao i
Albanci udarima na Srbiju četiri godine kasnije.
U Prištini su podigli veliki spomenik Bilu Klintonu, a u Sarajevu su pre
par dana celi jedan autobus gradskog prevoza ofarbali u boje američke
zastave. Valjda u znak zahvalnosti što su SAD dugoročni i osvedočeni
prijatelji Bosne i "Bosanaca".
Taj mentalitet biće izuzetno teško promeniti. Potreba da se okupatori
dočekuju raširenih ruku (ponekad i nogu, da oprostite) ne može se
iskoreniti. Da se stvari još uvek razvijaju u tom pravcu, svedoči i
nedavno objavljena informacija da će povodom stogodišnjice početka Prvog
svetskog rata, 28. juna 2014. godine u sarajevskoj većnici biti održan
koncert Bečke filharmonije.
Taj događaj dogovorile su vlasti Sarajeva i Beča da bi se, navodno,
podsetile velikog zla koje je počelo pre sto godina i poslale poruku da
se tako nešto nikada više ne sme ponoviti.
Priče za malu decu, naravno. Kao što nije bilo slučajno da
prestolonaslednik Franc Ferdinand, baš na Vidovdan, vrlo osetljiv datum
za celo srpsko nacionalno biće, dođe u Sarajevo pre stotinjak godina,
tako nije slučajno ni da na Vidovdan 2014. u sred Sarajeva sviraju
muzikanti iz Austrije, nekada moćne i jake evropske države koja nikada neće ni zaboraviti ni oprostiti Srbima što su bili jedni od glavnih krivaca za njen raspad.
Isto tako nije slučajno ni što se ovih dana po jačim sarajevskim
medijima pojavljuju tekstovi koji govore o sarajevskom atentatu kroz
klasično falsifikovanje istorije i izvrtanje činjenica. Proglašavanje
Principa teroristom, Mlade Bosne srpskom organizacijom, a Bosne i
Hercegovine kao vekovnog prijatelja i partnera Austrije nije ništa drugo
nego istorijska podvala. Problem je što je u takvim tekstovima
očigledna namera da se i danas celi jedan narod prikaže kao teroristički
i zločinački.
Zvuči poznato, zar ne?
Sedamnaest godina nakon završetka rata u BiH kampanja označavanja Srba
kao jedinih krivaca za taj tragični sukob traje nesmanjenom žestinom.
Pored Srebrenice i pravljenja pravog spektakla od obeležavanja te
tragedije, izmišljaju se novi genocidi u Prijedoru i Sarajevu, a
histerični napadi i prozivke na račun Srba, Republike Srpske i Srbije
ušli su u svakodnevnu upotrebu u javnom diskursu Federacije BiH.
To izgleda nije dovoljno, pa sad valja zakopati dublje, sve do samog Principa.
U tom smislu, ni moguće podizanje spomenika Francu Ferdinandu u Sarajevu ne bi bilo iznenađenje. Kad se mogu klanjati Klintonu i farbati autobuse, izgradnja statue još jednog okupatora bila bi najmanji problem.