Radovan Treći

Gadna stvar ta vlast, još gadniji taj pad sa vlasti, a ništa lakše nije ni onima što su živeli u lagodnom bubrežnom loju večne opozicije.

To je trenutno jedino što povezuje eks cappo di tutti cappi Borisa Tadića i vojvodu Voju Šešelja, trenutno, a bojati se i zadugo, haškog utamničenika.

Boris, što ga stari švaler, svetski prevarant i kontroverzni biznismen Berluskoni uporedi sa Klunijem, nikako da se prizemlji. Đilas mu već stavlja glavu na panj i oštri jatagan, a on se i dalje svađa sa naslednikom Tomom, koga, rekao bih, ne priznaje. Uzda se u sud svoje partije, kao onomad Jozo Brozo, a i taj sud mu sprema smrtnu presudu.

Dok on, kao baba, čuva starež na gomili, ispod zadnjice mu izvlače stoličicu. Jadikuje kako kriminalu prijaju političke promene, a mangupi u njegovim redovima zatežu konopac. Dok se on bori protiv realnosti, surovi realisti iz Krunske ulice stružu daske u stranačkom nužniku i čekaju da šef upadne do guše kao nekad knjaz Miloš.

Suočeni sa bolnom činjenicom da iz budžeta više para nema, nit' poslaničkih plata, uzmuvali se i (sad već bivši) radikali. Iznenada prosvetljena i naglo probuđena SRS mladež shvatila je da se izvorni radikalizam krije baš u novom srpskom predsedniku, a da je Šešelj prokleti diktator koji u odsudnim trenucima, kao Hitler nekad, poslao verne trupe u sibirsku zimu, na nišan Tominim fanaticima da skončaju daleko od poslaničkih klupa.

Istakli su belu zastavu i pokajnički saopštili da će polizati sve gadosti kojima su na skupštinskim zasedanjima zasipali naprednjake, na šta ih je navodio lično Šešelj, sklon partijskoj diktaturi i jednoumlju.

Oprosti nam, Tomo, što smo te tukli, i primi nas u topli budžetski zagrljaj, a mi ćemo već znati da se odužimo, Karlobaga nam i Virovitice!

Znao je dotični Martinović, eks radikal, da načulji uši kad je trebalo, a bogami ima šta i da načulji. S njim su krenuli i Marina i još poneki, pravcem Magistrat-Toljatijeva ulica, valjda im tako bilo najbliže, nema ni po' kilometra vazdušne linije...

S druge strane barikade, u Krunskoj ulici, takođe leti perje. Jeremija koji pali topa dokopao se negde brošure iz naprednjačke predizborne kampanje i nabio na nos bivšem drugu Đilasu komplet most preko Ade, sve s pilonom pride, ali bez pristupnih saobraćajnica.

I zaključio onako direktno kako ga je samo Bog dao da bi od tog mosta mogla godinama da se finansira kompletna Ban Ki Munova administracija, od čistačice do generalnog lično.

Ah, da, i optužio je romsku majku da je rešio da skine velikog demokratskog vođu, a sve koristeći tešku situaciju, objektivne i subjektivne slabosti, ekonomsku krizu i pad nataliteta pingvina u Patagoniji.

Sezona preleta i odstrela uveliko traje, lovostaja nema na vidiku. Pred sedištem Nikolićeve (ili beše Vučićeve?) partije stoji se u redu, isto kao i pred Tadićevim uzdrmanim prestolom. Jer vlast je čudo, pobeda nosi magnetnu privlačnost, a poraz pretvara lavove u miševe i ljude u splačine.

Da bi komedija bila kompletna, čekam samo vest da je Šešelj prešao kod Tome, a Vučić kod Đilasa. Pa da pravimo veliku koaliciju, sličnu onoj u Radovanu Trećem kada njegovi ukućani, zajedno s mrskim Vilotićima neustrašivo jurišaju na dečju kolevku.

Ta koalicija imaće veliki, takoreći svenarodni kapacitet, uz usputno brisanje izborne volje.