Kako Pajtić pozicionira Vojvodinu kao konflikt u najavi
|
Iako je možda rano da se komentarišu događaji na političkoj sceni dok se karte do kraja ne podele, u senci te podele karata ostaju javni istupi jednog političara, koji nisu ništa drugo nego poziv na uzbunu ili bar na pojačan oprez. Naime, samo dan posle predsedničkih izbora, prvi čovek vojvođanskih demokrata Bojan Pajtić rekao je „Večernjim novostima“: „Velika većina građana Vojvodine podržala je Tadića u drugom krugu predsedničkih izbora“.
Ova izjava na prvi pogled je puko tumačenje izbornih rezultata predsedničkih izbora u Srbiji. Međutim, ona to nije jer je Pajtić na ovaj način započeo delegitimizaciju republičkih organa u odnosu na Vojvodinu. Konkretno, radi se o nameri da se krnji legitimitet novog predsednika Republike, koji tobože nema podršku građana Vojvodine. To što se nije glasalo za predsednika Vojvodine, nego za predsednika Srbije, pa je samim tim izolovano posmatranje rezultata u pojedinim regionima potpuno besmisleno – osim za preispitivanje rada stranačkih organizacija – Pajtiću nije presudno za postizanje cilja.
Objašnjavajući rezultate predsedničkih izbora, on dalje kaže kako „nije tačna konstatacija da je Tadićeva prednost utemeljena na glasovima manjina“. Iako nije jasno ko je to tačno i gde konstatovao, ova izjava je sporna, jer je Tadić prednost od 10 procentnih poena u odnosu na Nikolića stekao ubedljivom pobedom upravo u mestima u kojima su nacionalne manjine većinsko stanovništvo Dakle u Bačkoj Topoli Tadić je u drugom krugu izbora osvojio 66,9 odsto, a Nikolić 30,4; U Malom Iđošu rezultat je bio 69,5-27,7; u Subotici 69,01-27,46: u Adi 84,5-13,2; u Kanjiži 88,4-9,46; Senti 85,5-11,75...
Postavlja se pitanje zašto jedan političar, koji se zalaže za građanske vrednosti, prebrojava glasačke listiće po nacionalnoj pripadnosti onih koji su ih ubacivali u kutije, osim ukoliko, na primer, ne želi da na ovaj način odagna svaku sumnju ponavljanje situacije koja se godinama dešavala na izborima u Crnoj Gori, gde su manjine redovno glasale za Đukanovićeve kandidate, a na kraju i za nezavisnu Crnu Goru. Da li Pajtić na ovaj način šalje poruku da birači u Pokrajini, većinom Srbi, i bez manjina u velikoj meri podržavaju Tadića, a posebno Pajtića i pokrajinsku vlast, što je veoma važno za neke buduće korake.
PORUKA NOVOJ VEĆINI Kada je bilo jasno da od republičke vlade Demokratske stranke nema ništa, Pajtić šalje poruku novoj većini, ali i Srbiji: „Ono što se dešava u Republici potpuno je suprotno volji građana Vojvodine, jer stranke koje će činiti buduću Vladu Srbije u Skupštini Vojvodine imaju svega 35 od ukupno 120 poslaničkih mesta...“
Kao i u prethodnom slučaju, Pajtić proizvoljno tumači rezultate izbora u Pokrajini. DS je u Vojvodini na proporcionalnim izborima za pokrajinsku Skupštinu osvojila prvo mesto sa 21 odsto glasova. Dakle, jasno se vidi da birači u Vojvodini nisu dali pravo ni Pajtiću ni bilo kome drugom da govori u njihovo ime. To što je stranka, čiji je Pajtić potpredsednik, osvojila skoro samostalno većinu u pokrajinskoj skupštini nije rezultat plebiscitarne podrške naroda, nego brutalne zloupotrebe vlasti na svim nivoima u toku izborne kampanje i dvokružnog većinskog izbornog sistema, prema kome se bira polovina Skupštine Vojvodine, a koji je i osmišljen tako da Demokratska stranka, Čankova Liga i Savez vojvođanskih Mađara nikada ne izgube većinu u pokrajinskoj skupštini.
Ovde je ključno sledeće pitanje: kakve veze ima sastav Skupštine Vojvodine sa izborom Vlade Srbije? Odnosno zar od sastava Skupštine Vojvodine ne zavisi pokrajinska vlast, a ne republička? Naravno, nikakve veze ovo mešanje baba i žaba nema ni sa čim, osim ukoliko onaj ko konstruiše nekakvu povezanost nema kakvu nameru, a Pajtić je, kanda, ima.
Maja 2008. godine Bojan Pajtić je rekao za nedeljnik „Vreme“ da nikada ne laže, već se samo trudi da izbegava istinu kada je pitanje osetljivo. Imajući u vidu način na koji je predstavio rezultate nedavno održanih izbora, čini se da je pitanje izbornih rezultata u Vojvodini, kao i podrške koju uživa, veoma osetljivo. Zašto?
Odgovor se krije u njegovoj izjavi da stranke koje će formirati Vladu Srbije „uopšte ne uživaju podršku građana Vojvodine“. Ova izjava nas dovodi do suštine i zaokružuje celinu Pajtićeve priče sa početka kako Vojvođani nisu glasali za sadašnjeg predsednika.
VOJVODINA TO SAM JA Šta Pajtić zapravo poručuje? Prvo, da jedino on na političkoj sceni ima podršku građana u pokrajini i da je on personifikacija kako Vojvodine, tako i građana koji u njoj žive te njihovih interesa. Samim tim, svaki napad na njega je napad na Vojvodinu i Vojvođane. Drugo, što je još važnije, da ni većina u Skupštini Srbije, ni Vlada Srbije, a ni predsednik Republike u Vojvodini nemaju ni podršku ni legitimitet. Ovo dalje vodi samo u jednom pravcu. Svi akti Skupštine Srbije ili Vlade Srbije u Vojvodini će se sprovoditi samo ako im Pajtić, koji navodno taj legitimitet ima, udari pečat na kome piše „u skladu sa interesom Vojvodine“.
To suštinski znači da će Srbija sa svojim institucijama biti prisutna u Vojvodini samo onoliko koliko joj Pajtić dozvoli, a ne treba biti previše mudar, pa shvatiti koja je to mera. Dalje, ovim se šalje poruka republičkoj vlasti da i ne pomišlja na bilo kakvu kontrolu vojvođanskog režima, a kamo li nešto ozbiljnije, jer niti može niti sme neko ko nema legitimitet i za koga niko nije glasao da kontroliše onog ko se izdaje da je drugo ime Vojvodine, njenih građana i interesa.
Kako će o neustavnom Statutu da presudi Ustavni sud, kome se preventivno poručuje da bi proglašenje Statuta neustavnim dovelo do nestabilnosti u Srbiji, može samo da se zamisli, posebno imajući u vidu šta sve termin „nestabilnost“ može da znači na području bivše SFRJ. Još kada na nestabilnost upozorava novoizabrani predsednik Skupštine Vojvodine, i to u svojoj prvoj izjavi za medije i time napravi kontinuitet sa prethodnikom i stranačkim kolegom, onda je slika potpuno jasna. Treće, ovakva izjava je poziv da još neki u Srbiji kažu isto. Da neko kaže kako ni Raška oblast, Dimitrovgrad, Preševska dolina, „Mađarski okrug“... ili najmanja mesna zajednica nije glasala za ovakvu vladu ili predsednika, i da ova skupštinska većina ne odražava stav birača tog kraja. Kuda to vodi, nije teško pogoditi.
Šta je zaključak svega navedenog? Prvo, da se proces rastakanja Srbije, započet usvajanjem Statuta Vojvodine, nastavlja. Neustavnim Statutom od Vojvodine je počelo stvaranje države u državi, a od Srbije paralizovane države, u kojoj će odnosi između republičkih i pokrajinskih organa biti konstantno napeti i problematični. Taj točak koji se zavrteo ne bi bio zaustavljen ni da je Srbija izabrala Čedu Jovanovića za predsednika, a Deretu za premijera, ali sada treba očekivati da se čitav postupak ubrza. Upravo tako valja čitati i Pajtićeve izjave i kreativno tumačenje rezultata izbora, koji i ne služi ničem drugom do pojačavanju antagonizma na relaciji Pokrajina–Republika i stvaranju osećaja ugroženosti u Vojvodini.
Ovog puta ta „ugroženost“ nije ekonomska, mada će se i ona izvući iz nekog budžaka kada zatreba, nego politička. Jer šta vredi što su kulturni, umiveni i evrokompatibilni „Vojvođani“ glasali na jedan način (iako nisu), kad su „zaostali“ Balkanci to sve upropastili. Sad još samo da neko od „Vojvođana“ postavi pitanje dokle će ti zaostali da im određuju sudbinu. Na kraju, s obzirom da se u javnosti kalkuliše da je nova Vlada Srbije sastavljena po ukusu Vašingtona i Moskve, znači da će poslednje utočište Berlina biti upravo Vojvodina i pokrajinska vlada, što, ako se setimo izjave nekadašnjeg ambasadora ove zemlje u Srbiji, Andreasa Cobela, može samo da izazove zebnju.