О етничком идентитету „српскохрватског“ језика

Међутим, тај језик је имао у прошлости више неопредељених националних назива као што су: словински, словенски, словјенски, илирски,[2] југославенски, бошњачки и наш језик.[3] Од средине XIX. столећа српски и хрватски национални покрети су, међутим, тај језик називали националним именима (српски и хрватски). Што се тиче тзв. бошњачког језика, или пак босанског, оба су варијанта српског говорног и стандардног језика јер су оба утемељена на новоштокавском говорном језику и на Вуковој реформи стандардног језика Срба.    

Српски штокавски језик се географски раширио на највећем делу Западног Балкана услед сеоба које су узроковане османлијским освајањем овог полуострва. Након сеоба Срба у оквиру Отоманског Царства, српска насеља, а са њима и штокавски говор, су се простирала на северу до иза Будима (Комаром, Сент Андреја), на истоку све до Арада и Липове у данашњој Румунији, на западу све до Жумберка (на хрватско-словеначкој граници) и утврђења Книн у данашњој Хрватској и на југу обухватајући делове северне Македоније. Ове изузетно значајне демографске промене у Југоисточној Европи су остале забележене и на оновременим географским картама. Тако на пример, на тзв. Лазаревој карти (која представља најстарију сачувану географску мапу Угарске) територија Источне Славоније је названа Рашка (стари назив за српску средњовековну државу) јер су је населили Рашани или Раци (како су Србе из Србије називали Мађари) у току ових сеоба. Средишњи крајеви старе средњовековне хрватске државе (Северна Далмација, Западна Босна, тј. Босанска Крајина, Лика) су сада насељени новим становништвом док се старо становништво ових области раселило. Новодошли становници су донели и свој говор који се разликовао од говора староседелаца. Исти је случај био и са Славонијом коју су Османлије освојиле 1537. г.

Турска инвазија Балкана је довела до географског померања хрватског политичког, културног и етничког центра ка северозападу у области Посавине и Подравине, тј. од чакавских ка кајкавским територијама.[4] Од времена Османлија, а нарочито од Крбавске битке 1493. г., и само име Хрватска се помера ка кајкавском северозападу напуштајући старе области познате и као Приморска Хрватска. Док на једној страни јадрански градови под управом Републике Св. Марка услед прилива хрватског становништва добијају све више словенски а губе романски карактер, на другој страни Босанска Крајина, Лика, Банија, Кордун, Славонија и велики део Централне и Северне Далмације су насељене штокавским православцима (већином ијекаваца а мањином екаваца).

Ширење, односно узмицање, појединих јужнословенских говора је неизбежно пратило ове сеобе. Југословенска филологија је на основу средњовековних историјских извора реконструисала (углавном поуздано) распоред тих говора (тј. дијалеката или језика) до времена турске управе јужнословенским земљама. Тако је чакавштина била присутна на истарском полуострву и у земљама старе или повјесне Хрватске (од Истре до Саве, Уне у Босни и Цетине у Средњој Далмацији укључујући источне обале Јадранског Мора од Ријеке до Цетине са острвима). Северно од реке Саве до реке Драве (Славонија) су живели кајкавци, а источно од чакавштине и кајкавштине су живели говорници штокавског језика који су се делили на основу наречја на икавце (до реке Дрине), ијекавце (у Зети, тј. данашњој Црној Гори, и Хуму, тј. данашњој Херцеговини) и екавце (источно од Дрине на простору између географске Македоније, Бугарске и Саве и Дунава). Међутим, ови говори су се у централним областима Балкана измешали у периоду од XV. до XVIII. столећа тако да се говорни простор чакавштине сузио на узани појас приморских градова и оближњих острва док су кајкавци углавном напустили Славонију и повукли се ка данашњем њиховом језгру – Хрватском Загорју. Све остале земље од Драве до Јадрана се насељавају штокавцима који су у огромној већини били православне вероисповести. Ови штокавци су углавном долазили из ијекавских области Херцеговине и Црне Горе па се ијекавштина раширила од Западне Мораве у Србији до Купе у Хрватској потискујући кајкавце, чакавце, екавце и икавце. Ова чињеница ће из практично-политичких разлога касније у доба идеологије југословенског унитаризма постати главни разлог за стандардизацију “заједничког” језика Срба и Хрвата углавном под именом српскохрватски односно хрватскосрпски јер се пропагирало да су овим новоштокавским језиком (штокавском ијекавицом) говорили и Срби и Хрвати. У лингво-геополитичком смислу, земља насељена говорницима штокавске ијекавице је представљала једну заокружену компактну територију у Централном и Западном Балкану па је из тог разлога касније и постала кичма југословенске државе. Међутим, исто тако, овај лингво-географски простор је искусио и највеће ратне страхоте када је та држава растурана 1991. г.–1995. г. јер су јој шавови управо и пуцали дуж “ијекавске кичме”.

Након ових великих миграција православног штокавског живља Балкана (етничких Срба и посрбљених Влаха) са југоистока полуострва на његов северозапад дошло је до стварања, антрополошки посматрано, доста уједначеног типа homo dinaricusa као и до културне нивелације на том простору. Такође, дошло се до практичноговорне ситуације да су многе територије на којима се до тада говорило искључиво кајкавским и чакавским добиле и штокавско говорно обележје: тако је Загреб постао кајкавско-екавски, Сплит икавско-чакавско-ијекавски, Ријека чакавско-екавска, Осијек екавско-ијекавски, итд.

Док је неспорно у савременој српској и хрватској историографији и филологији да су до ових штокавских сеоба говорници чакавског наречја (по Вуку Ст. Караџићу – језика) живели на северу све до Саве, на западу до Истре, на истоку до реке Цетине и на југу до обала Јадранског мора у Далмацији, да се кајкавско наречје простирало северно од чакавштине док се штокавштина распростирала источно од чакавског и кајкавског дијалекта (по Вуку језика), као и то да су се пред и за време османлијске најезде чакавци повукли на јадранска острва и у узан приобални појас северно од Сплита а кајкавци напустили Славонију па су тако бивше чакавске и кајкавске територије сада населили штокавци, спорно је ипак то што хрватска страна инсистира на томе да је међу овим мигрантима штокавцима био и велики број етничких Хрвата док тај став српска страна у последњих четврт века све више и више оспорава тврдећи да се ту углавном радило о етничким Србима или о Србима и посрбљеним Власима али да је у сваком случају удео етничких Хрвата у штокавскоијекавским миграцијама био незнатан. Неспорно је да су се границе ова три говора пореметиле у односу на њихово стање из средњег века, као и то да се овим сеобама и етничка граница Хрвата и Срба померила даље на запад (без обзира да ли су сви штокавци у то време били Срби или не).

Добар пример дијалекатске (у Вуковом смислу језичке) интерференције је случај данашњих говора Срба са простора Централне Босне, тј. конкретно из области Зенице и Какња. Наиме, на овом делу Централне Босне језик Срба (источнохерцеговачког или херцеговачко-крајишког дијалекта) се унеколико изменио под утицајем суседних (муслиманско-католичких) говора ијекавско-шћакавског и млађег икавског дијалекта, тј. шћакавског (ово је одличан пример мешања чакавског и штокавског дијалекта, тј. језика по Вуку, у новoшћакавски супстрат).

На основу лингвистичко-комуникацијског критеријума се може говорити о фактичком постојању српскохрватског (хрватскосрпског) језика као о једном стандардном језику обзиром да су варијантне разлике у оквиру овог језика мале и оне не утичу битно на општење између говорника овог језика без обзира како се они осећали у националном смислу (Срби, Хрвати, Бошњаци, Црногорци[5]). Ипак, према политичко-симболичком критеријуму, овај језик званично више не постоји јер није законски озваничен као такав у државама наследницама бивше СФР Југославије у чијим се законодавним актима јавља искључиво једночлани (етнонационални или етнотериторијални) назив језика који је у званичној употреби (српски, хрватски, босански). Наиме, док су прва два термина (српски и хрватски) етнонационалног карактера, трећи термин (босански) је етнотериторијална одредница под којом се подразумева да би тим језиком требало да говоре сви становници босанскохерцеговачке државе (остаје ипак неразјашњен проблем зашто се овај језик не зове босанскохерцеговачки већ само босански). Сматрам да се у овом конкретном случају ради о политичкој импликацији назива језика јер се језик Муслимана/Бошњака у етничком смислу може називати само као бошњачки језик али никако као босански (тј. прва варијанта назива језика носи етничку док друга варијанта има територијалну етикету).[6]

Назив или називи званичног или предоминантног језика у обе бивше Југославије је имао јако укорењену политичко-идеолошку позадину, тј. овај проблем је више решаван у оквирима социолингвистике него чисте лингвистике. Тако нпр., етнолингвистичко уједињење Срба и Хрвата у прве две Југославије је идеолошки и научно обликовано као основна форма постојања заједничке јужнословенске државе (али фактички без Бугара) чију су “кичму” представљали управо Срби и Хрвати као два најбројнија народа у тој држави који су географски покривали њене централне области. Тако се више из практично-политичких и идеолошких разлога, а не строго научних, у периоду од 1918. г. до 1941. г. и од 1945. г. до 1991. г. потенцирало на језичком уједињењу ова два народа као предуслову за њихово народносно уједињење. Само пет година након проглашења заједничке српско-хрватско-словеначке државе (23. новембра у Загребу и 1. децембра 1918. г. У Београду) водећи српски лингвиста, Александар Белић, је објавио у Београду (1923. г.) Правопис српскохрватског књижевног језика (прештампан 1924. г., 1930. г., 1934. г. и 1950. г. У овом последњем издању је ијекавица изједначена са екавицом). Овај Правопис се примењивао и ван територије Србије, а након преименовања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевину Југославију 1929. г. дошло је до нешто измењеног издања Правописа (1930. г.) са одређеним одступањима од Вуковог правописа, који је био заједнички и Србима и Хрватима. Овај измењен Белићев правописни приручник се примењивао у шест југословенских бановина у којима се сматрало да су Срби већина, док се у Дравској, Приморској и Савској бановини није примењивао. Дакле, и Срби и Хрвати су од тада били по питању правописа разједињени у оквиру исте државе. У исто то време је и хрватска филологија почела да објављује заједнички ортографски приручник за Хрвате и Србе. То је учињено 1921. г. када је у Загребу штампан Правопис хрватскога или српскога језика (1921. г.) аутора Драгутина Боранића. Ова два правописа су постала официјелни ортографски приручници заједничког српскохрватског језика у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији. Оба су прештампана и у првим годинама нове (социјалистичке) Југославије (Белићев 1950. г. а Боранићев 1951. г.) са намером да служе као званичне правописне књиге до новог “споразума” српске и хрватске филологије о заједничком књижевном српскохрватском (хрватскосрпском) језику, а који је постигнут 1954. г. потписивањем Закључака новосадског договора.

Након доношења ових закључака дошло је убрзо и у Хрватској и у Србији до штампања нових правописа овог (договореног) заједничког књижевног језика (нпр. заједнички правопис Матице хрватске и Матице српске из 1960. г. чији су главни аутори били Михаило Стевановић, са српске стране, и Људевит Јонке, са хрватске). У свим овим случајевима се драстично одступило од вуковске парадигме према којој би се и Белићев и Боранићев правопис, а и правописи српскохрватског језика написани и штампани након 1954. г., могли назвати само као Правописи српскога језика којима би се служили у етничком смислу и Срби и Хрвати (у “првој” и “другој” Југославији), као и Муслимани и Црногорци у националном смислу (у оквирима “друге” Југославије). То стога што су сви ови правописи почивали на вуковском српском књижевном језику. Неоспорно је да су све ове (данашње) четири нације од средине предпрошлог столећа добиле јединствени књижевни језик, али је тај језик неоправдано називан двочланим етничким именом (српскохрватски, хрватски или српски, итд.) до распада СФР Југославије да би након тога добио своје званично оделите националне називе (српски, босански, хрватски па чак неформално и црногорски).

Јединствени српскохрватски књижевни језик су и од стране Хрвата и од стране Срба у XIX. и XX. веку прихватали они интелектуалци и политичари који су сматрали да је то једини пут етничког окупљања свих Хрвата, односно Срба, у оквирима једне националне државе. Алтернативна варијанта постојања оделитог српског и хрватског језика је сугерисала и стриктно територијално разграничење федералне јединице Српске и федералне јединице Хрватске што је практично значило поделу Босне и Херцеговине и спор око Крајине, Дубровника, Славоније, Срема и Бачке. У Босни и Херцеговини се идеја заједничког књижевног српскохрватског језика бранила из практичног разлога јер је таква опција била једини гарант за територијални интегритет ове републике и историјске области.

На ово се надовезује и једно од најзначајнијих питања српско-хрватских односа у XIX. веку као и проблема етнолингвистичког приближавања ова два народа у последња два столећа – а то је питање разлога за одлуку хрватског Сабора од 5. јануара 1867. г. да прогласи хрватски или српски језик као званичан на простору Хрватске и Славоније. Овом одлуком је преименована ранија одлука истог Сабора из 1861. г.[7] према којој се тај језик називао југославенски, али исто тако и саборска одлука из 1847. г. према којој се у Хрватској и Славонији проглашава хрватски језик за службени језик нације, тј. “хрватског политичког народа”, уместо до тада важећег латинског.[8] Павле Ивић је у саборској одлуци из 1867. г. видео “коректан однос” Хрвата према хрватско-славонским Србима у политичком и социолингвистичком смислу.[9] Овај термин за језик је од стране Хрвата заговаран од повјесничара Фрање Рачког још од 1861. г. Ова саборска одлука је узимана у контексту политике југословенског унитаризма и братства и јединства као политички и филолошки најисправнија па је стога у обе прве две Југославије језик Срба и Хрвата на читавом југословенском простору и називан српскохрватски односно хрватскосрпски.

Остаје чињеница да је Сабор у Загребу у јануару 1867. г. изгласао правни акт којим се административни језик у јавној употреби у Хрватској и Славонији именује као хрватски или српски, тј. акт којим се укида дотадашњи југославенски језик. Ипак, до оваквог преименовања назива језика је дошло у веома специфичном историјском моменту за простор Централне и Југоисточне Европе – тренутку када је Хабзбуршка Монархија била војно поражена од Краљевина Пруске и Италије 1866. г. и када је дефинитивно постављено питање корените реформе њене унутрашње територијалне и административне организације. У таквим околностима је хрватској Народној странци апсолутно постало јасно да је дотадшња политика Ј. Ј. Штросмајера о федералном преуређењу Монархије у коме би постојала уједињена хрватска (тј. јужнословенска) федерална јединица пропала и да само политички савез Хрвата са Србима у Троједници и са Кнежевином Србијом ван Троједнице може евентуално спасити територијални интегритет хрватских земаља како оне не би биле подељене између федералне Аустрије и федералне Угарске (као што се то на крају ипак десило исте те 1867. г.). Из тог крајње практичног разлога је хрватска Народна странка у другој половини 1866. г. и почетком 1867. г. привремено одустала од принципа хрватског историјског права и самим тим од идеје хрватског политичког народа. Као последица оваквог идеолошког преокрета дошло је и до стварања политичких (односно социолингвистичких) услова да се поред хрватског и српско етничко име нађе у званичном називу језика у Хрватској и Славонији.

Уочљиве су историјске паралеле између решавања социолингвистичког проблема назива службеног језика у Хрватској у јавној употреби пред којим су се нашли заступници хрватског Сабора (Сабора Републике Хрватске) пред изгласавање новог Устава Републике Хрватске. Тај Устав је у Сабору Републике Хрватске свечано проглашен 22. децембра (просинца) 1990. г. и популарно је назван “Божићним Уставом”. Тадашњи председник Републике Хрватске, Др. Фрањо Туђман, је назвао овај Устав “sažetkom sveukupne hrvatske povijesti” као и изразом националног (хрватског) идентитета. Међутим, званични назив језика који је овом приликом усвојен (хрватски језик) је изазвао оправдано незадовољство међу Србима у Хрватској слично ситуацији након изгласавања југославенског језика у Сабору у Загребу 1861. г.

Са социолингвистичке тачке гледишта, саборски заступници су 1990. г., када су расправљали о службеном називу језика у Републици Хрватској, пред собом имали две опције за усвајање: хрватско-српски језик (или хрватскосрпски) или хрватски језик.[10]

Прва могућност (хрватско-српски језик) је била до тада важећа у пракси по којој се народни језик (али не и стандардни језик који се звао хрватски књижевни језик) Хрвата и Срба у СР Хрватској називао. Такође, овим термином (хрватско-српски/српско-хрватски) се стандардни језик у СР Босни и Херцеговини називао у читавом периоду СФР Југославије. Усвајањем ове варијанте би се дотадашњи назив народног језика Хрвата и Срба у СР Хрватској прогласио за службени језик истих. Овакво решење би сигурно смањило незадовољство Срба јер би се дотадашњи хрватски књижевни језик преименовао у хрватско-српски што је бар за Србе било знатно повољније социолингвистичко решење јер би се тако српско етничко име нашло у званичном називу службеног језика у Хрватској. Исто тако, оваквим (социолингвистичким) решењем за назив језика би се аутоматски решио и политички проблем правног статуса Срба у Хрватској јер би се Срби поред Хрвата прогласили за (равноправни) део “политичког народа” у овој републици, тј. Србима би био признат конститутивни статус у оквиру Републике Хрватске што би имало за последицу проглашење ове републике за заједничку државу Хрвата и Срба[11] (уколико већ Република Хрватска 1990. г. није проглашена за (грађанску) државу свих њених грађана као што је то био случај са “Милошевићевом” Србијом).

Друга опција службеног назива језика у Републици Хрватској (хрватски језик) која је била пред саборницима 1990. г. је изражавала феудално-сталешку идеологију хрватске аристократије и интелигенције још од краја XVIII. века а према којој на територији Хрватске (тј. Троједнице) живи само “хрватски политички народ” и који сходно томе треба да користи “хрватски језик” у јавној употреби. Пошто је Сабор коначно прихватио управо овакву социолингвистичку опцију (која је након тога увелико била оспоравана са филолошко-лингвистичке тачке гледишта) Срби су искључени као посебан конститутивни ентитет из Устава Републике Хрватске од 22. децембра (просинца) 1990. г. јер је Хрватска примарно проглашена државом Хрвата, супротно од ситуације након 1945. г. када је НР/СР Хрватска била званично држава Хрвата и Срба. Чланом 12.-им овог Устава се регулише употреба хрватског језика као званичног у јавним пословима и латинице као званичног писма. Тако су Срби након 1990. г. уставно постали једна од националних мањина у Хрватској, а њихов национални језик сматран као “мањински” језик – догодило се управо оно против чега су се Срби у Троједници читава два века упорно борили. Њихова реакција (на основу права народа на самоопредељење) на “Божићни устав” је била “раздруживање” Српске Аутономне Области Крајине (проглашене 21. децембра 1990. г. у Книну) од Републике Хрватске – одлука коју је донело Српско националнo вијеће у Книну 1. марта 1991. г.

На крају, мора се са жалошћу констатовати, да су хрватски језикословци и политичари, као и данашњи њихови бошњачки и црногорски следбеници, успели да од времена Људевита Гаја и тзв. „хрватског националног препорода“ у првој половини XIX. столећа преко политикантске демагогије „југословенског унитаризма“ и „братства и јединства“ у наредном веку па до почетка XXI. столећа промене етнички идентитет штокавског, тј. српског, језика наравно на штету српског народа и његових етно-повесних земаља. Ово расрбљавање штокавског језика је текло у неколико фаза: наметањем синтагме „српскохрватски“, па затим  „југословенски“ и „хрватски књижевни језик“ и коначно само „хрватски“. На простору хрватско-муслиманске Федерације у Босни и Херцеговини штокавски српски језик се назива „хрватским“ и „босанским“ а тренутно смо у фази да се и у Црној Гори конститутивно инаугурише „црногорски“ језик. У сваком случају, феномен етничког идентитета бившег „српскохрватског“ језика је јединствен у Европи: четири нације користе исти (еминентно српски) матерњи језик али га именују по својим етнонимима.