Кад Жандари играју на емоције…
|
Чудан је то осећај, заиста чудан. Гледала сам прилог са обележавања Видовдана од стране елитне полицијске јединице – Жандармерије која је овај свети празник узела за своју славу. Празник су обележили коњичком ревијом „Видовдан 2012″ и пригодним програмом.
Почело је песмом. Песмом која се још 1989. нашла у филму „Бој на Косову“ и која је, по мом скромном мишљењу, једна од најлепших песама. Али, песмом која је једно време, ни крива ни дужна, била непожељна због тога што су је певали и припадници Јединице за специјалне операције – ЈСО. Срећом, опет је оживела. Жандармерија је грмела:
Христе Боже, распети и свети српска земља кроз облаке лети.
Лети преко небеских висина крила су јој Морава и Дрина.
Збогом први, нерођени сине, збогом ружо, збогом рузмарине.
Збогом лето, јесени и зимо, одлазимо да се не вратимо.
На три свето и на три саставно, одлазимо на Косово равно.
Одлазимо на суђено место, збогом мајко, сестро и невесто.
Збогом први, нерођени сине, збогом ружо, збогом рузмарине.
Збогом лето, јесени и зимо, одлазимо да се не вратимо.
Кад је драга да одлазим чула за калпак ми невен заденула.
Збогом први, нерођени сине, збогом ружо, збогом рузмарине.
Збогом лето, јесени и зимо, одлазимо све да победимо.
A онда је генерал Братислав Дикић, командант Жандармерије, говор завршио заклетвом ове полицијске јединице. Од речи те заклетве се сваки Србин најежи:
Косово је моја мајка,
моје порекло је на Косову,
моји преци су са Косова,
моја историја је на Косову.
Мој српски народ рођен је на Косову,
моја Србија настала је на Косову.
Без Косова немам мајку,
без Косова немамо порекло,
без Косова немам претке,
без Косова немам историју.
Без Косова не постоји мој српски народ,
без Косова не постоји моја Србија,
без Косова ни ја не постојим.
Народе српски, браћо и сестре,
заклињем се пред Богом,
победићу или часно погинути.
За моју част, за моје порекло,
за моју породицу, за моју Србију.
С вером у Бога, за Крст Часни и мајку Србију.
Живела Србија!
Није ме срамота да признам, док сам све то гледала, слушала, стала ми је кнедла у грлу. Телом су прошли они фини жмарци кад осетиш понос. У једном тренутку сам дозволила себи да ме понесе емоција и да Жандармерију гледам на један други начин. Трајало је кратко. Као да сам чула глас у себи који је рекао:
- Емоције – стој! Разум – продужи!
И тако је било. Готово истог тренутка сам се сетила свих дешавања у протеклих неколико месеци. Рушења барикада, немилих сцена кад су момцима који су чували барикаде неки други момци претили да ће их убити, бацити у реку и слично. Кад су грађани који су кренули ка Косову и Метохији да помогну у одбрани барикада заустављани, легитимисани, привођени, када су аутобуси слати на ванредне техничке прегледе, а потом враћани у место поласка. Кад су сви прилази и алтернативни прелази ка Косову и Метохији били затворени. У свим тим немилим сценама са ове наше, патриотске стране лица су се мењала. Са оне друге, оне која је радила све против свог народа, лица су увек били иста – припадници Жандармерије!
Сећам се да ме је 8. децембра прошле године увече сачекала вест да Жандармерија руши барикаде. И сећам се да сам тад изгубила сваку дозу оправдања за припаднике полицијских јединица. Увек сам подржавала полицију. Увек сам проналазила разлоге, оправдања за оно што су радили: то је њихов посао, и немају баш много избора. Али кад су директно кренули на свој народ свака алиби прича је пала у воду. Једно је „вадити се“ на наређење у ситуацији кад заустављаш груписање људи који су против актуелне власти у циљу спречавања евентуалних немира, али је нешто друго затворити алтернативне прелазе и рушити барикаде. Без обзира од кога је стигла та наредба, то је директно стављање у службу непријатељ. То је директно стављање у службу окупатора који се налази на Косову и Метохији.
Ако се зна да Полиција и Војска имају јаки командни ланац и да се свако одступање од њега може сматрати издајом, и да је управо тај командни ланац био алиби за то што Жандармерија није у служби народа и не ради оно што треба да ради – брани народ и од непријатељ и од власти ако је то потребно – онда се на заклетву Жандармерије у којој се помиње Косово не може гледати никако другачије него као на маркетиншки трик. Изречена на Видовдан, празник на који су сви Срби посебно осетљиви, ова заклетва је имала за циљ да врати веру у Полицију. Да покаже да је Жандармерија српска, да је у служби народа, да је ту да одбарни српску земљу.
И све би то било лепо и имало би ефекта да сви ми имамо кратко памћење и да се не сећамо свих горе поменутих ствари које је радила Жандармерија. Та Заклетва је, после првобитног таласа емоције, код мене имала контра ефекат.
Ако је одлука о њеном изговарању искључиво Дикићева, онда је његова одлука била и да се Жандармерија понаша како се понашала свих претходних месеци. Значи, ни онда није одлучивао неко изнад њега, него он. Самим тим Жандармерија не може да има моје поверење ако се ставља у службу непријатеља.
Ако је, са друге стране, одлуку о Заклетви донео онај изнад Дикића онда је, без обзира на текст, не треба схватати озбиљно јер исти тај је претходних месеци Косово и Метохију третирао као страну државу. За Видовдан је одлучио да се изговори та Заклетва јер је процена била да због симболике коју носи тај празник треба споменути Косово.
И оно што је само дан касније рекао Ивица Дачић, још увек актуелни министар полиције и мандатар за састав Владе, доприноси томе да читава прича око Жандармерије и Заклетве постаје спрдња. Дачић је, подсетимо, рекао да то није званична Заклетва Жандармерије и да он тај текст никада није одборио, а ни потписао и оценио да та заклетва не треба више да се употребљава, како не би било недоумица да ли њен текст представља метафору или претњу!?
Ако је то тако, наредних дана нас очекује смена на челу Жандармерије. А ако до ње не дође знаћемо да је све чист маркетинг. Додуше, постоји и трећа опција – да Жандаремрија не полаже рачуне министру полиције па зато он и не зна за нову Заклетву.
И за крај, после изјаве министра/мандатара, којим смо схватили да смо изгубили Барбику која се свима извињавала, а добили Премијера који ради све да се не дај Боже некоме случајно не замери, на памет падају, за почетак, три питања:
1. Која је то званична, одобрена, потписана Заклетва Жандармерије?
2. Шта можемо очекивати од Жандармерије у времену које је пред нама?
3. Да ли ће Жандармерија и даље бранити власт или ће бити у служби народа?