Kapitalna investicija „Šule 2012"

Prema njegovim rečima, građevinska samohotka „Šule" razvijena je u najvećoj tajnosti, kao plod sinergije vojne industrije i privatnih investitora, s namerom da više ne zavisimo ni od istoka ni od zapada, već isključivo od svojih resursa, koji nisu ni mali niti zanemarljivi - „Šule" ima čak dva metra i za sve ove godine još nije proizveden dovoljno veliki šlem za njegovu glavu.
Nakon Mrkonjić Bekute obratio se i sam „Šule", argumentovano odbacujući zlonamerne tvrdnje, spekulacije i dezinformacije u vezi sa njegovim građevinskim angažovanjem i pitanjem finansija, oko kojih se, istini za volju, podigla nepotrebna prašina u inače zamagljenoj svakodnevici. Govor prenosimo u celosti, bez redakcijskih izmena i emocija koje su nas u pojedinim trenucima nadahnutog govora obuzimale.
- Još kao dete sam se isticao u pravljenju svega i svačega od kockica i plastelina, tako da sam u dušu nekako više neimar nego ministar vojni, što sam, čini mi se, i dokazao reformom vojske do njene neprepoznatljivosti. Evo, priznaću vam, često sam prerušen u Dragana Šutanovca znao satima da sedim pred gradilištima i gledam u te ljude koji prave nešto za večnost, pokolenja, govoreći sebi: „I ti ćeš ovako, Dragane, jednog dana!" I došao je taj dan - skočio sam iz kreveta, javio se na posao da neću doći, obukao radno odelo i natovario mešalicu u gepek službenog „audija".
Međutim, kao i svi veliki graditelji, i ja sam se već na startu sapleo o taj usud da je najteže biti prorok, odnosno Meštrović u svom selu, i komšije su odmah krenule sa pitanjima: „Odakle, Dragane?! Kako, Dragane?! Čime, Dragane?! Zar kraj Hrama Svetog Save, Dragane", ne shvatajući da sam blizinu jedne od najvećih srpskih svetinja izabrao baš zato što u principu ne zidam stan od 250 kvadrata, već zadužbinu, metoh, koji će sutra-prekosutra, za 100 godina, nikad, ostati našoj crkvi i našem narodu. Mislite li zaista da to radim zbog sebe?! Da meni treba toliki stan u centru grada?! Pa, odakle mi lova za tako nešto, aman ljudi?! Ponavljam, reč je o zadužbini, novac je prikupljen na donatorskim večerima i večerama, a ako dobri Bog dozvoli, naposletku ću i ikonopisati taj skromni legat nekim Šumanovićem, Jovanovićem, Lubardom, Pikasom, eventualno...
No, zlonamernici ni posle toga nisu zaćutali, naprotiv, nastavili su još žešće da udaraju, ne shvatajući da ne tuku po meni, već svetinji, ali njima na dušu ako je imaju. Niko ne pita: „Kako ti je bilo Šule da na 36 stepeni stojiš za mešalicom i lopataš„, jer malo ko zna da sam pod maskom Crnotravca ja stajao za mašinom, mešao malter i kolicima terao do majstora, koje sam iz svog džepa angažovao pod pretnjom vojne vežbe ukoliko se ne odazovu na mobu!
Jeste, pomogao mi je i tast, ima li nečeg loše u tome?! Organizovao je nekoliko humanitarnih koncerata „Podignimo Šuletove stupove", a i odlučio je da na nastupima ubuduće pesma „Devojka iz grada" košta 1.500 dinara po izvođenju, dok će za naručivanje „Polomiću čaše od kristala" morati da se kešne 2.000 dinara. Naravno, na količinu i cena ide dole, tako da će paket najvećih hitova moći da se naruči za 100 evra, od čega polovina ide meni, odnosno zadužbini! Mislim da sam sve rekao, nadam se i objasnio! Zamolio bih javnost i dušmane da me sad ostave na miru, da tihujem u svom podvižništvu i tragam za dobrim ljudima dobrog salda koji shvataju značaj ovih 250 kvadrata. Iskreno se nadam da graditelji Visokih Dečana nisu prolazili kroz ovu golgotu kao i ja, ali svoj krst i džakove sa cementom nastavljam ponosno da nosim - šta reći na kraju osim - Amin, Šule!
Prema nezvaničnim informacijama, Sveti sinod razmatra mogućnost da na jesenjem zasedanju dodeli Šuletu Orden Svetog Save prvog, drugog, trećeg i ostalih stepena, mada se proneo glas da bi i sam orden mogli da preimenuju u „Šuletov". U tom slučaju bi bio posthumno dodeljen Nemanjićima, Obrenovićima i delom Karađorđevićima.
Ukoliko se Šule složi s tim - baš kao i kockice iz mladosti, od kojih je sve počelo...