Vidovdan - Sveti Vid

VIDOVDAN je u narodu poznat i kao Dan svetlosti i za njega su vezane razne legende. Praznuje se 15. ili po novom kalendaru 28. juna, a Sveti Vid u vreme starih Slovena bio je božanstvo koje pripada kultu prirode i vegetacije, iz vremena pre hrišćanstva. Kao mnogi bogovi iz paganskog perioda (mada se neki istraživači kulturne baštine Srba ne bi složili da je bilo mnogobožačko, jer smatraju da su imali vrhovnog boga, ali još nisu utvrdili kog) upisao se u novodošlo hrišćanstvo.
- Sveti Vid je prethrišćansko božanstvo, pripada Panteonu srpskih božanstava, on je vidar koji leči od svih bolesti. Kasnije je u narodu, zbog imena Sveti Vid, nastalo verovanje da leči samo bolesne oči i da su ljubavne magije vezane za tog, kasnije i hrišćanskog sveca. NJegovu funkciju lekara sa dolaskom hrišćanstva "preuzeli" su sveti vrači, Kozma i Damjan - objašnjava dr Sofija Kostić, etnolog.


Venci od cveća
Ipak, običaji iz starog vremena su ostali, najčešće u ruralnim sredinama. Doskoro su u Srbiji, Crnoj Gori i Hercegovini znali da na Svetoga Vida uveče pale vatre i da ih preskaču ne bi li se "očistili" od bolesti. Igrali su oko plamena, kao što su to i naši preci činili oko svojih svetilišta u brdima, posle spaljivanja žrtava na ruševinama starosedelačkih hramova.
Na VIDOVDAN devojke prema običaju nose vence od trava i cveća na glavama, i igraju su se kola - "tri (pet) koraka napred i dva (tri) nazad".

Dozivanje budućeg muža
Na Svetoga Vida rastu dve vrste travčica: vidovčica, jarkocrvenog malenog cveta i modra vida, sličnog cveta. Ujutru, na VIDOVDAN, ljudi peru lice u posudi ili na izvoru čija je voda posuta tim travkama za zdravi vid. Sa njima se vrača i tako što devojke uzmu oba cveta, stave pod jastuk pre spavanja uoči VIDOVDANa i kažu "Sveti Vide neviđeni, dođi dragi suđeni, dođi noćas u moj san, dođi na moj prvi sastanak". Ta devojka, kako se veruje, već će u narednih nekoliko dana upoznati budućeg muža.

Narodi severne Evrope proslavljaju ovaj praznik, ali ga zovu Sveti Vit. Posebno mesto u toj priči imaju vile Rusalke, u koje su verovali stari Sloveni, a koje su bile poznate po igranju kola. O VIDOVDANu se one preobražavaju u Rusalje, žene koje o Duhovima padaju u zanos i "razgovaraju" s pokojnicima, što pravi vezu sa novom hrišćanskom verom, jer 28. juna često padaju Duhovi.
- Za taj dan je karakteristično obredno kupanje. Higijena, kao i kod svih naroda, nije bila puno poštovana, pogotovo zbog čestih ratova i zbegova. Zato su se na dan Svetog Vida vernici trudili da budu čisti, odlazeći na obližnje izvore, gde su devojke ostavljale crvene končiće i vunicu na okolnom kamenju. To niko nije dirao, znalo se da je to amajlija za dobro zdravlje - priča Kostić.

Vekovni turski jaram
VIDOVDAN se u srpskom narodu veoma cenio. Kupovana je nova odeća, proslavljali su u kući i na ulicama, deca u školama pisala su pesme, slično kao što je danas običaj na Svetog Savu.
Slava Svetog Vida održana je do današnjih dana, ali se ta simbolika praznovanja izmenila. Od kulta prirode i božanstva koje čuva zdravlje, postao je najvažniji datum srpske istorije 1389. godine, kada se odigrala bitka između srpske i turske vojske na Kosovu polju.

Rusalke oplakuju Lazara
Jedna od legendi oko boja na Kosovu potiče sa planine Rogozne u Raškoj, gde se nalazi Rusalijsko groblje. Žene i verenice izginulih ratnika tu su se okupljale, dolazeći uoči VIDOVDANa. Od zalaska sunca do zore išle su po okolnim selima, a po noći vikale i lutale žaleći poginule junake.
Govorile su da su vile Rusalke (u koje su verovali još stari Sloveni). Narod ih je darivao, a one su sve što dobiju palile pred zoru. Oko velike vatre igrale bi kolo celog dana, prekidale su samo kad neka padne u nesvest ili izdahne, pa bi nastavile.

Propast srpskog carstva, smrt kneza Lazara Hrebeljanovića i gotovo celokupne srpske vlastele i turski jaram sledećih vekova ima posebnu težinu, jer je, prema podacima iz enciklopedija Kraljevine Jugoslavije, u Kosovskom boju učestvovalo između 35.000 i 40.000 srpskih i stotine hiljada turskih vojnika.
- Mnogi ljudi ni ne znaju tačno o čemu se radi, pa VIDOVDAN povezuju isključivo sa Kosovskom bitkom, jer se baš na taj dan 1389. godine održala krvava borba, u kojoj je poginulo mnogo Srba. Trebalo bi obratiti pažnju da se istorijski događaji ne planiraju, već se samo dogode. Osvajački ratovi su čudni, pa se potrefilo da se presudna bitka odigra baš tada. Smatram da bi VIDOVDAN trebalo skloniti, a ne sjedinjavati sa istorijskim događajima - kaže Sofija Kostić.

Krv junaka u rekama

Posle krvoprolića, više se na taj dan nije pevalo, niti slavilo, izbegavalo se veselje. Postoji legenda da noću, dok svi spavaju, kosovskim rekama poteče malo crvene krvi junaka koji su tu poginuli. Od bitke na taj dan narod oplakuje gubitak samostalnosti koju je država imala u srednjem veku, te pogibije čitavih pokolenja, što crkva poštuje, pominjući njih i sve one koji su kasnije stradali u ratovima na svojim služenjima tog dana. VIDOVDAN je svenarodni dan žalosti za žrtvama ratova. Bog obilja i rata
Nemački sveštenik Helmold zapisao je u svojoj hronici u 12. veku da se vrhovni bog severozapadnih Slovena, u stvari, zove zove Svetovid. To je bio bog svetlosti, obilja i rata, a postojao je i Vidov hram na ostrvu Rigen, u kome su na dan boga Vida, koji pada na kraju žetve, "iz svih slovenskih krajeva prinošene žrtve".
Ovo božanstvo, čiji kip su hrišćani srušili i spalili ne bi li uništili paganski kult, u isto vreme pominje i katolički sveštenik i sekretar danskog kralja Saks Gramatikus i naziva ga Svantovitus.

VIDOVDAN je 1913. godine odlukom tadašnjih vlasti postao i dan kada će se davati počast svim ratnicima koji su poginuli od 1912. do 1918. godine.
- VIDOVDAN se u doba komunizma nije slavio, kao ni drugi važni nacionalni i verski praznici. Zato je utisak da se VIDOVDAN, kao i ostali datumi važni za srpski narod, obnavlja i ponovo uspostavlja vezu sa onim što je bilo. To je ono što bi trebalo znati kada se pitamo zašto je jedan datum u očima ljudi tako važan i prisutan, zašto mu se pridaje veliki značaj. To je, u stvari, pitanje državnog i nacionalnog identiteta, pitanje jednog sećanja koje je bilo zapostavljeno i koje se na nov način čita i uspostavlja - priča Ratko Božović, kulturolog.