Sveti Sava, keti Ešton i beda regionalnih Srba

Zadah se uvek zadrži još neko vreme pošto uklonite njegov izvor, i tu ne možete ništa da uradite, osim da ono tumaranje Ketrin Ešton po briselskim hodnicima iskoristite da biste se zapitali ko je ostavio iza sebe toliko neprijatan, razoran miris kojim je odisala dotična situacija. I, čim se prisetite Borisa Tadića, biće vam unekoliko lakše da objasnite taj sramotni slučaj, jedan od poslednjih toliko očiglednih tragova preteklih iza nepreglednih nepočinstava bivšeg predsednika. Istog trena kada se u mislima budete vratili na Tadićeva nezgrapna hvalisanja prijateljstvom sa dotičnom pogubljenom baronicom, kockice će malo brže padati na svoje mesto.

Da, bivši predsednik je u više navrata, naročito za svog drugog mandata, predstavljao Ketrin Ešton kao ličnu prijateljicu. Ima li otužnijeg sećanja na tog čoveka i na sve načine na koje je uspevao da ponizi i sebe i državu kojom predsedava? Jer, Ketrin Ešton mora da je najgora prijateljica u istoriji muško-ženskih drugarstava, koja pune tri nedelje nije našla za shodno čak ni da ode na Gugl i ukuca „tomislav nikolic“ ne bi li videla kako izgleda čovek koji je njenog prijatelja smakao sa vlasti. Što će reći da takva osoba nije ni za druženje niti, ne daj Bože, za prijateljevanje. A diplomirani psiholog bi to morao da uvidi mnogo pre nego ostali svet. Diplomirani psiholog koji nam je do nedavno predsedavao, međutim, ne samo da je delovao kao neko ko nije ništa uvideo nego se još poput pauna razmetao vajnim prijateljstvom sa retko nedopadljivom baronicom. U prevodu: masno je lagao. I, što je najgore, izgleda da nije lagao samo nas, već i sebe samog. Izgleda da je bio zaista sklon tome da vidi prijateljstva na najčudnijim mogućim mestima. Prijatelje je, po svoj prilici, prepoznao i u ljudima koje je opisao kao intelektualce, zbog čega je u noći poraza požurio da okrivi nedostatak njihove veće podrške za svoj izborni neuspeh. A i od novinara je, reklo bi se, imao neka prijateljska očekivanja, čim je i na njih tom prilikom bio obrušio jedva obuzdavani gnev.

Nesklad između Tadićeve stvarnosti i njegovog doživljaja iste postaje još tragičniji ako se odmeri istinska uloga „intelektualaca“ i medija u njegovom političkom usponu. I jedni i drugi su mu besomučno pomagali. A on ih je ipak u svojstveno histeričnom maniru javno prekorio čim se suočio sa porazom. Oni su mu praktično robovali više od osam godina, ali ih je on na kraju balade okrivio što mu nisu bili i prijatelji, već samo sluge.

Takav čovek više nikada neće naći duševni mir, delom zbog toga što ga nije ni zaslužio, a delom zbog toga što i ne zna šta je to. Bude li sreće, neće naći ni put za povratak psihologiji ili za povratak na vlast. Čisto da ne bi raspirivao duševne nemire kod drugih.

I PLATINI SHVATIO Avaj, zadah je ostao i neće ga oterati puko provetravanje. I to nema toliko veze sa Ketrin Ešton. Čak ni sa Englezima, mada će njihove političke predstavnike svaka iole dostojanstvena i dostojna Srbija neminovno i opravdano prezirati sve dok nedvosmisleno ne dokažu da zaslužuju oprezno poverenje. To čak nije uslovljeno ni nakrivo zasađenom zajednicom naroda, čiji je Ketrin Ešton nakrivo postavljeni službenik. Kao i ostali izvikani činovnici tog izvikanog rajha jedne izvikane civilizacije, Ketrin Ešton ničim vidljivim nije zaslužila da obavlja ma kakvu dužnost predstavljanja ovog ili onog naroda, a kamoli skupine naroda. Ona je naprosto nameštenica, kojoj bi trebalo da ugrade dži-pi-es i nateraju je da pročita nekoliko političkih bukvara pre nego što je sledeći put upute na zadatak nešto složeniji od zamajavanja Tadića.

Ne, taj zadah prvenstveno potiče od toga kako najglasniji, najdrskiji deo ovdašnje javnosti, zavistan od Tadića taman koliko i Tadić od njega, uopšte tumači Evropsku uniju. To tumačenje nije otišlo dalje od onoga kako prosečan ljubitelj fudbala sagledava evro-kupove: kao takmičenje u kojem vrebaju i pobede i porazi, ali u kojem ipak vredi učestvovati, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog zajemčenih para. Za fudbal je to, da ne bude zabune, bespogovorno tačno; ali, u politici je negovanje takve predstave svojevrsna prečica do ekonomije kojom hara Dinkić, diplomatije prepuštene Svilanoviću, Draškoviću i Jeremiću, prosvete koju reformiše Gašo Knežević, i kulture u kojoj polupriučeni direktor komesarski nasilno omogućava hrvatskom provokatoru da se u budžetski potpomognutom pozorištu ruga celoj naciji.

Fudbal i sport uopšte, začudo, vrlo često nam nude dokaze za svu pogubnost srpske samorazarajuće zaslepljenosti „evropskim vrednostima“. Nude nam i ovih dana, dok se u Poljskoj i Ukrajini održava treće uzastopno evropsko fudbalsko prvenstvo na kojem naša reprezentacija ne učestvuje, a još jedan Tadićev „prijatelj“, predsednik UEFA Mišel Platini, juri da izgine u balkanskim političko-društvenim okolnostima. Daleko iskreniji i dobronamerniji u svom poslu nego što je šeprtlja od baronice u svom, Platini je zatražio oštre kazne za hrvatski fudbal zbog najnovijih ispada hrvatskih navijača iza kojih, za razliku od Tadića, ne ostaje zadah tupave snishodljivosti, već zadah nacizma i ustaštva. Navikli da ne snose nikakve posledice za svoje ponašanje sve dok neki izbegli Srbin ne potegne na njih sekiru u novosadskom predgrađu, hrvatski navijači su u Poljskoj uletali iz jednih nereda u druge, sve vreme zagađujući javni prostor veličanjem krvnika iz NDH i njihovih naslednika iz devedesetih. Mnogima je stoga laknulo kada je Hrvatska ispala iz daljeg takmičenja, ali je Platini ipak shvatio da uzdavanje u rezultatski neuspeh ne sme da bude jedini lek za razularene gomiletine iz države čiji je turistički savez i ove godine zatrpao bilborde po Srbiji.

Platini se pozivao na obećanje da će navijači biti pripitomljeni, koje mu je dao hrvatski predsednik Ivo Josipović prošle godine, otprilike u isto vreme kada je isto obećanje izgovorio i tadašnji srpski predsednik u vezi sa srpskim navijačima. Silno greši Platini ako u poređenju Josipovićevih i Tadićevih rezultata vidi i dokaz kakve Tadićeve čestitosti i odgovornosti – pošto je, da se ne lažemo, tadašnji predsednik Srbije iskoristio Platinijev zahtev kao samo još jedno opravdanje za drakonski obračun sa svim društvenim činiocima koji su pretili neposlušnošću, obračun podstaknut paničnim strahom režima od prizora viđenih za vreme „Parade ponosa“ iz oktobra 2010. godine. Ali, čak i ako pogrešno procenjuje Tadića, Platini je izgleda pravilno procenio Josipovića i Hrvatsku uopšte, ili je, tačnije, najzad počeo da ih valjano procenjuje. Da je već uvideo istinske razmere ustaštva u današnjoj Hrvatskoj, Platini bi neizbežno došao na ideju koja se onomad motala po glavi i Ruzveltu dok je delio planetu sa Čerčilom i Staljinom, i svakako se ne bi tako lako pomirio sa preblagom novčanom kaznom u iznosu od 80.000 evra, koliko je UEFA naložila Hrvatskom nogometnom savezu da plati zarad izgreda hrvatskih navijača na EURO.

POVIJEST PUNA SRPSKE KRVI Tužna je činjenica da, čak i ovako besmisleno blaga, izrečena mera predstavlja, zajedno sa prethodnim disciplinskim postupcima koje su međunarodna fudbalska i druga sportska udruženja vodila protiv hrvatskih klubova i reprezentacija, jedino prisiljavanje hrvatskog društva da se koliko-toliko suoči sa zverstvima i zverskom prirodom ustaškog pokreta. Ma šta verovali da se dogodilo u Blajburgu, koji mnogi hrvatski „povijesničari“ potežu kada se povede priča o zločinu i kazni, nesporno je da je to bilo stradanje ograničenog broja pojedinaca neposredno povezanih sa priređivanjem i izvršenjem četvorogodišnjih ustaških pokolja. Čak i da su razmere i priroda blajburškog streljanja, na samom kraju Drugog svetskog rata, onakvi kakve ih opisuju lažljivi „povijesničari“, to nije bilo sučeljavanje hrvatskog društva u celini. A, ako u istoriji postoji društvo zrelo za sučeljavanje sa zločinima počinjenim u njegovo ime, onda je to Hrvatska zbog svog celokupnog delovanja u 20. veku.

Ono što je do sada u presudnim trenucima štitilo Hrvate od utvrđivanja odgovornosti jesu interesi Zapada, po svojoj prirodi takvi da im je najzgodniji oslonac na Balkanu vazda bio u Zagrebu. Nije Hrvatsku odbranila sve jeftinija floskula da nema kolektivne odgovornosti, čiju tačnost ponajbolje poriče nepodnošljiva lakoća postojanja Međunarodnog suda pravde – jedne od uzaludnijih izmišljotina novog svetskog poretka, po beskorisnosti najsličnije legendarnom srpskom premijeru Mirku Cvetkoviću – već ono što su u hrvatskom nacionalnom identitetu prepoznali još Živojin Mišić i Jovan Dučić, a što je spletkarošima sa Zapada uvek koristilo u njihovim omiljenim geopolitičkim igrarijama. I prošlost i sadašnjost prepune su naroda koji su ispaštali zbog svojih grešaka, u ređim slučajevima čak i zbog greha, a u najređim zbog lažnih i nametnutih ogrešenja, ali Hrvatsku pravda uporno zaobilazi iako su zločini njihovih ustaša bez premca, baš kao i vrlo raširena podrška koju ustaške ideje i ustaška zlodela uživaju i dalje.

Ne radi se ovde, naravno, o zanemarivanju lako utvrdive činjenice da među Hrvatima ima i običnog i neobičnog sveta koji ni na koji način nije doprineo ičijoj nesreći. Ali se, sa druge strane, ne bi nikada smela zanemariti ni činjenica, još lakše utvrdiva od prethodne, da se većinsko stanovništvo Hrvatske zapanjujuće izveštilo u okretanju glave od zverstava svojih najekstremnijih elemenata – bilo Pavelićevih i Stepinčevih koljača, bilo Merčepovih i Gotovininih preobučenih bandita, bilo sportskih navijača koji ne prezaju ni od toga da usred Beča nasrću na dete samo zato što nosi dres Crvene zvezde. Čak će i najvatreniji zastupnik pomenutog mišljenja – da nijedan narod ne snosi odgovornost za svoje zločince, pa makar ti zločinci delovali u njegovo ime – u slučaju Hrvatske i Hrvata biti na velikim mukama da odbrani takvo stanovište ako sagleda proteklih sedamdeset i kusur godina balkanske istorije. Verovatno da se u Drugom svetskom ratu samo na primeru NDH dogodilo da su Berlin i Rim morali da intervenišu ne bi li obuzdali svoje razularene saveznike; a ipak se ta i takva NDH uvažava u savremenoj hrvatskoj javnosti kao „povijesna činjenica“ koja ne zahteva nikakvo ni dublje ni površno preispitivanje; dok se plodovi otvorenog povampirenja ustaške politike, viđenog devedesetih godina, neprekinuto veličaju i uzdižu na nivo junaštva.

SUMANUTA BRIGA ZA REGION Zato na početku novog milenijuma Hrvatska prečesto i presnažno deluje kao da je spremna na nove zločine, ako ne i željna istih. Takav utisak je mnogo teže primetiti u, recimo, delovanjima i nastupima Iva Josipovića, ali Platini je pokazao da čak ni poslovična odmerenost hrvatskog predsednika nije dovoljno uverljiva obrazina za nekoga ko hoće da gleda očima, a ne titoistički ispranim mozgom. I zato je beogradska politika brige za region – iskrene ili lažne brige, svejedno – ne samo sumanuta već i zločinačka u samom korenu. To je briga koja makar i nesvesno udara na svetosavske temelje nacionalnog identiteta srpskog naroda. Baš kao i „prijateljstvo“ sa Ketrin Ešton.

Sveti Sava i njegovo zavetno delovanje tumače se već vekovima, ali sva iole ozbiljnija tumačenja imaju jednu zajedničku crtu, sva prepoznaju jednu nesumnjivu vrednost svetosavskog učenja: ne sme se okretati glava od tuđe muke. Samim činom odlaska kod tadašnjeg carigradskog patrijarha u Nikeju, gde je patrijarh bio izbegao, Sveti Sava je utro put kojim je ideja srpstva kasnije hodila sve dok je, pre stotinak godina, sa puta nije skrenula nakaradna ideja jugoslovenstva. Sledeći osećaj za nadljudsku i vanvremensku pravdu, Sveti Sava je dozvolu za autokefalnost srpske crkve zatražio od poglavara koji je u tom času bio bez ikakve opipljive moći i bez sposobnosti da inicijativu spreči. Nije, dakle, Sveti Sava ponudio carigradskom patrijarhu konkretnu pomoć, jer tadašnja Srbija sigurno nije ni bila osposobljena da proteruje zakrvavele krstaše iz okupiranog Konstantinopolja, ali mu je ukazao počast koja je, upravo zbog okolnosti, bila možda i značajnija od kakve drugojačije podrške. Tim činom je Sveti Sava pokazao da se tuđa muka – u ovom slučaju: patrijarhovo izgnanstvo – ima uvažavati, a ne koristiti zarad sopstvenih ciljeva, makar njihovo ostvarenje bilo neuporedivo lakše ukoliko se na nečiji jad ne obraća pažnja.

Čovečanstvo ne pamti baš previše primera spajanja promišljene mudrosti i duhom pohranjene ljudskosti, a primer Svetog Save je i u toj oskudnoj konkurenciji priča za sebe. Ne čudi zato što se svetosavlje iskristalisalo u ideju na koju su Srbi možda i najponosniji, i što se ta ideja očituje u mnogim narodnim stvaralaštvima (recimo, u pesmi „Banović Strahinja“, gde glavni junak uzima u obzir muku, tj. položaj svoje ljube u trenutku kada se bila okrenula protiv njega, te je, uvažavajući procep iz kojeg je donosila spornu odluku, vodi nazad u svoj dvor i tamo je brani od napada njenih najrođenijih, koji o njenom iskušenju razmišljaju previše uprošćeno, recimo manihejski).

RUGANJE MUKAMA Takvo svetosavsko shvatanje razlikuje se od shvatanja koja su se izrodila iz mnogih drugih religija, pa i od poimanja drugih hrišćanskih naroda. Zapadnjaci su, recimo, naučeni da se mukama rugaju. Kako tuđim mukama, za koje bahato ne haju, tako i svojim, koje smelo prihvataju kao izazove. I takvi su odvajkada. Vizigoti su u petom veku nove ere tri godine opsedali Rim pre nego što su ga na kraju opljačkali, ali su u „večnom gradu“ sve vreme opsade bile održavane gladijatorske borbe, jer su Rimljani hteli time da pokažu da je njihov način života neuništiv čak i u smrtonosnim okolnostima. Naravno, ta odbrana rimskog „načina života“ nije izgladnelu publiku sprečavala da na kraju svake „predstave“ moli organizatore da im prepusti leševe palih gladijatora kako bi iste pojeli; tolike su bile razmere njihove pogibelji, i toliko su bili rešeni da pogibelj ne priznaju, i toliko su na kraju bili nemoćni pred nagonima čiju su ugroženost izbegavali da primete.

Konačan vrednosni sud o takvom gledanju na stvari verovatno nema ni koristi ni potrebe donositi. Koristi nema zato što odnos zapadnjaka prema stradanju nosi sa sobom i povoljne i nepovoljne posledice, kako po same zapadnjake, tako i po sve koji sa zapadnjacima imaju posla (sasvim je moguće, recimo, prepoznati opisani odnos kao uzročnik i njihove nezasite agresije, i njihove neugasive želje za napretkom; od ovog prvog se čestitom čoveku diže kosa na glavi, ali će ovo drugo zadiviti čak i najogorčenijeg protivnika Zapada). Potrebe nema zato što oni takav odnos nikada nisu pokazali ni najmanju želju da menjaju. Stoga će Zapad nastaviti da šalje banalne vidove humanitarne pomoći u države čije je ekonomije ovako ili onako razorio. Nastaviće zapadnjaci da upriličavaju otužno spektakularne sahrane za svoje pale borce ne bi li ih obeležili kao stradalnike, dok će žrtve ljudske, sopstvene nebrige uporno voditi kao postradale u uraganima. Doveka će proizvoditi kulturu koja će, prodorno a nekada i neustrašivo, nametati suočavanje cele zapadne civilizacije ili kakvog njenog dela sa sopstvenim zločinima, ali će najčešće ostajati uskraćena za puno, iskonsko, empatijsko uvažavanje onih koji su bili žrtve tih zločina – više nije retkost naići na umetnička dela koja Indijance ili Vijetnamce, na primer, prepoznaju kao žrtve, ali se na prste mogu nabrojati dela u kojima su ovi napaćeni narodi prikazani kao punokrvni i izgrađeni pojedinci okupljeni u razumnu zajednicu, a samo takav prikaz može da oslika prave razmere njihovih stradanja.

(Možda je „Ples sa vukovima“ Kevina Kostnera jedini film koji je verodostojno dočarao i život a samim tim i tragediju severnoameričkih Indijananaca iako su se nebrojeni drugi filmovi bavili istom tematikom, pa i iz istih pobuda, dok Vijetnamci u „sedmoj umetnosti“ još čekaju na dostojno i dostojanstveno ophođenje. Od poznatije američke književnosti, moguće je da je Kormak Mekarti sa „Krvavim meridijanom“ najdalje otišao u razobličavanju genocida nad Indijancima, mada sa Mekartijem nikada niste načisto da li je reč o ozbiljno promišljenom prekoru ili o samo još jednom ispoljavanju njegovog sve zamornijeg uopštenog prezira prema životu. Zato je verovatno ubedljiviji „Čovek u visokom dvorcu“ Filipa K. Dika, svojevrsni eksperiment na temu kako bi izgledala Amerika u alternativnoj istoriji u kojoj su Sile osovine pobedile u Drugom svetskom ratu i porobile ostatak sveta; Dik se ne bavi zločinima Amerikanaca poput Mekartija, ali zato čitalaštvu dočarava kako to izgleda kada vam neko upadne u državu ubeđujući vas da ste okupirani za vlastito dobro.)

Nije stoga nelogično što je takav Zapad ohrabrivao Sarajevo da jula 1995. što rizičnijim naređenjima otera što više svojih vojnika u smrt, kako bi se onda od celog slučaja izgradio srebrenički mit o srpskoj krivici. Niti je nelogično što je zvaničnom Vašingtonu prihvatljivije da u vezi sa 11. septembrom ostavi onolika pitanja sumnjivo neodgovorena nego da dopusti sprovođenje temeljne istrage o tome da li je neko iz samih SAD doprineo pogibiji skoro tri hiljade američkih civila.

Takav Zapad ne vredi podsećati na srpske žrtve od pre sedam decenija, ili od pre deceniju i po. Zna Zapad za njih, ali je naučen da se ni na čije žrtve, ni svoje ni tuđe, ne obazire previše. Zato Srbi nikada neće rešenje ma kojeg svog problema naći u ubeđivanju Zapada u istinu, ma koliko ta istina očigledna bila, već samo u vraćanju svetosavskim korenima.

PREDUG LANAC Svetosavsko poimanje je i inače zahtevno jer nalaže vanrednu iskrenost prema sopstvu i istu takvu prema drugima. U sudaru sa ovakvim Zapadom, međutim, to poimanje sebe i drugih neminovno dospeva u još ozbiljnije iskušenje, a iskušenje postaje praktično neizdrživo ako se usput prihvatite i bede staranja o regionu. Zato je, potpomognuta zapadnim uticajem, regionalna perspektiva i naturena Beogradu, a preko njega i Srbiji. Ta se perspektiva nekada zvala Jugoslavija, danas joj tepaju Zapadni Balkan, ali joj je suština ostala ista, i teško da je mogla i da zamisli boljeg slugu od Borisa Tadića niti boljeg Tadićevog naslednika od Dragana Đilasa, gradonačelnika srpske prestonice koji je našao za shodno da u američkoj ambasadi ogovara Ruse i Rusiju, ali ne vidi ništa sporno u držanju i proustaškom delovanju narečenog direktora pozorišta.

Kao i Tadiću, tako i Đilasu snaga leži u topuzu, a topuz mu leži u lažima plasiranim preko odanih glasila. Očigledno je da Đilasova visprenost ne poznaje neka organičenja koja su Tadićevoj bila nepremostiva, pa tako Đilas sigurno neće ni smatrati ni nazivati Ketrin Ešton i slične polufabrikate svojim prijateljima, ali iscrpan opis gradonačelnikovog sramotnog ponašanja u razgovoru sa američkim ambasadorom – opis lako dostupan preko „Vikiliksa“ – otkriva da Đilasove prednosti nad Tadićem nisu ni tako velike ni tako brojne, dok im je srž obojici ista.

Uz to, Tadić je posedovao onaj prvostepeni, vodviljski kvazišarm, dok je Đilasov em siroviji, em ga ima još manje. Zato je ovdašnja peta kolona udarila u ovoliku kuknjavu za Tadićem, znajući da će sledeći predvodnik Demokratske stranke biti još oštriji, nezahvalniji i nepravičniji prema njima kada on bude padao sa vlasti, nego što je to bio sadašnji.

Uza sve sličnosti i razlike, pa i prikrivene a sve žešće međusobne sukobe, Tadić i Đilas ipak su samo karike u predugom lancu srpskih javnih delatnika voljnih da robuju zapadnim interesima. Suviše lako zapadnjaci pronalaze takve delatnike, i to je verovatno najporaznija mera odrođenosti savremene Srbije, koja je stvarala razne jugoslavije, od svetosavlja, na kojem je nastala stara Srbija. To je posledica skoro stogodišnjeg udaljavanja od svetosavskih načela, pa i potpunog izokretanja istih, na način da se muke uopšteno, a muke sopstvenog naroda pogotovo ne samo zanemaruju nego se ismevaju i u njima se čak pronalazi nekakvo izopačeno uživanje.

Srpska nazovi inteligencija bila je posle Prvog svetskog rata spremna da zarad Kraljevine SHS ignoriše masakre po Mačvi, pa i čuveni izveštaj Živojina Mišića, koji im je poreklo tih pokolja objasnio. U ime Tita i SFRJ su srpski komunistički aktivisti, koje je Mihiz živo i potanko opisao kroz profil Slobodana Penezića Krcuna, sasvim zažmurili na nezapamćene strahote koje su Srbi preko Drine i na Kosovu i Metohiji pretrpeli za vreme nacističko-fašističke okupacije, a u ime bratstva i jedinstva su na iste žrtve pljuvali i pljuju mnogi koji ni prišli nisu Savezu komunista. Devedesetih je „srpsko pitanje“ preko Drine i na Kosmetu nanovo rešavano mecima, kamama i jamama, ali na te stradalnike današnji naraštaji ovdašnjih javnih delatnika ne samo da ne daju ni pet para nego su još i presrećni kad od Zapada dobiju dodatnih pet para da po mrtvim i unesrećenim sunarodnicima uriniraju.

Zato se danas prećutkuje da je pet hiljada hrvatskih navijača proteklog januara nagrnulo u Novi Sad i urlalo ustaške parole, ali se na sva zvona galami o pomenutoj sekiri koju je neki Novosađanin zario u šoferku automobila sa hrvatskim tablicama, ili o drugim napadima jasno isprovociranih Vojvođana na nabusite i bezobrazne goste. Zato niko nije glas digao u odbranu jedne novosadske nastavnice koja je gnev evrofanatika navukla tako što je na svom „fejsbuk“ profilu ispisala šta joj je na duši a da nije upotrebila ružne, već samo oštre reči, ali se zato kuso i repato diglo u zaštitu polupismenog crnogorskog huškača ili u odbranu smenjenog direktora Narodne biblioteke, inače štetočine kabastih gabarita i dubinskih posledica po srpsku kulturu. Zato je u vreme „Bljeska“ i „Oluje“ po ovdašnjim kafićima i diskotekama treštala hrvatska pop-muzika i zato je moguće da ološ poput Dina Merlina napuni Beogradsku arenu tri dana zaredom: samo Srbin koga nimalo ne dotiču kilometarske kolone prognanih Krajišnika može da đuska uz tupave pesmice Doris Dragojević ili Džibonija, bez obzira na to što ovi ili neki drugi hrvatski pevači možda i nisu ni ruke ni glasove uprljali odobravanjem proterivanja Srba.

DOSTA JE BILO U srži svih ovih društvenih anomalija, po kojima je Srbija možda i jedinstvena na planeti, leži odrođenost od svetosavlja. Ni sa jednom od njih nećemo se izboriti dok se svetosavlju ne vratimo, a to vraćanje nema potrebe i svrhe ograničiti na pravoslavne vernike – i ateisti i sledbenici drugih religija lako mogu u svetosavskim idejama prepoznati moralni svetionik koji nikako nije suprotstavljen idejama koje su oni još ranije prepoznali i prihvatili kao sebi nadređene. Povratak srpskog društva svetosavskoj tradiciji ne podrazumeva nikakvu klerikalizaciju države, kako će dežurne narikače iz nevladinog sektora sigurno propratiti svako delovanje u dotičnom pravcu. Svetosavska tradicija je, upravo zbog opisanog delovanja njenog utemeljivača, i onda i sada prvenstveno počivala na nepristajanju na nepravdu, a to je smisao koji može samo da obogati i osnaži svačiji duh i um, ne samo pravoslavaca.

Bez svetosavlja su Srbija i Srbi – po načelu „dabogda imao pa nemao“ – osuđeni na posrtanja i potucanja. Svaka nacija ima svoju „2+2=4“ jednačinu. Svetosavlje je naša. Od njega bežati je jednako idiotski kao i tvrditi da 2 i 2 daju 5. Mnogima se u današnjoj Srbiji priviđa ta petica, kao što je, nažalost, sve više i nekih koji bi na peticu uzvratili trojkama, ali u dubini duše svi mi sa ovog podneblja znamo da 2 i 2 uvek daju svetosavski iskrenu spremnost da se istini pogleda u oči, ma koliko istina bila nepogodna za ovu ili onu prolaznu potrebu. Ipak svi i znamo i osećamo da nam Ketrin Ešton nije prijateljica, da nemamo ni na čemu da budemo zahvalni Borisu Tadiću, da će Štefan File najsrećniji biti ako može da nas zavlači još koju deceniju, da Hrvati odista kao neoprostivu provokaciju doživljavaju to što je neko kod kampa njihove reprezentacije okačio majicu sa iscrtanim srpskim ocilima, da su se glumci Ateljea 212 na pobunu odlučili jednim delom i zbog predstave „Zoran Đinđić“ iako oni sami nemaju dovoljno ni snage ni časti da to otvoreno i kažu, da nam neko ko nas osudi na saradnju sa Jelkom Kacinom sigurno ne želi ništa dobro niti nas očekuje u svom dvorištu, a da Vesna Pešić svoje nesagledive grehe ne može da okaje tako što će se, zajedno sa Petrom Lukovićem, povinovati preživljavačkom nagonu i okrenuti protiv neostvarenog svetioničara, sa kojim inače deli prezir prema svemu nacionalnom.

Dosta je bilo, za boga miloga, besramnih obmana i lakrdije u Srbiji – eto, to smo poručili 20. maja. Nismo poručili da hoćemo baš Tomislava Nikolića jer bismo u onoj situaciji zaokružili manje-više bilo kog deklarisanog Srbina čije ime na glasačkom listiću stoji naspram Tadićevog. Nismo poručili da hoćemo neko drugi da nas sluđuje „evropskim integracijama“, već da na sluđivanje više ne pristajemo. Urliknuli smo tog dana da nam je muka od Aleksandra Tijanića i Nenada LJ. Stefanovića, ispovraćali smo se na sve one koji aplaudiraju povraćanju po srpskoj zastavi, opsovali smo Borka Stefanovića i njegovu muljavu rasprodaju srpske zemlje, gromko smo zajecali i zbog đurđevdanske izborne krađe i zbog Dačićeve izborne prevare od pre četiri godine, naglas smo poželeli da neko zapuši usta Jeleni Trivan i Srđanu Dragojeviću, a najpre da neko ućutka sve ove imbecile koji su nam pamet solili procenama da Tadić dobija dvocifrenom razlikom, da bi nam sada pamet vređali balavim objašnjenjima kako je Tadić izgubio zbog lenjosti vajne „inteligencije“ i namnoženih „belih listića“.

Ukratko, poručili smo da znamo da carigradski partijarh nije ni u Briselu ni u Vašingtonu, pa ni na jadranskom svetioniku, ma koliko se potkupljenoj vrhuški baš tamo pričinjavao. Poručili smo da znamo da je u izbeglištvu, u Nikeji. I da je vreme da ga dovedemo u Beograd, da se i on već jednom sretne sa Ketrin Ešton. Posle čega se ona više neće vraćati ovamo. Što će biti mnogo bolje i za nju i za nas.