Voz koji nikad neće stići

Pročitah nedavno u knjizi o Ivu Andriću i njegovoj diplomatskoj karijeri kako je monumentalnost građevina u Berlinu pre Drugog svetskog rata obavljala funkciju zastrašivanja malih vazalnih vlastodržaca koji bi trebalo "da drhte pred geometrijskom veličanstvenošću novog faraona". Među njima je bio i tadašnji češki predsednik Emil Haha na "koga je Hitler izvršio višečasovni pritisak tokom njegove posete Berlinu 14. marta 1939, da pristane na nemačku okupaciju Češke, a po ulasku u Češku ostavio ga je kao marionetsku figuru". Postupak verbalnog prisiljavanja nazivan je od tada u Trećem rajhu - "hahaizovati nekog". Da bi postupak "hahaizacije" bio do kraja jasan potrebno je dodati i sledeće: "Dok sutradan Hahin voz bude kasnio za Prag, imaće za to samo jedan razlog: Hitler ga je pretekao i već 15. marta bio na Hradčanima".

Nemamo nameru da vršimo poređenja između tadašnjeg Berlina i sadašnjeg Brisela, ali želimo da istaknemo aktuelni značaj "hahaizacije", bilo da je berlinska ili briselska. Gde se mogu dobijati packe može se dobiti i nešto teže, pogotovo kada u rođenoj zemlji ima krugova koji za tim prosto žude. Doduše tadašnjem Hahi voz je uz sva kašnjenja ipak stigao do Praga, a nekom "hahaiziranom" Srbinu nije namenjen put u Beograd.

Namenjena mu je druga vojno već zaposednuta destinacija - Tačijeva Priština. Tek onda, posle uspešnog presedanja u ovoj stanici, može se biti "marionetska figura" u prestonici ostatka Srbije, koji se za zatvorenim muzejima i neotvorenim zadužbinama sve više pretvara u carstvo provoda po splavovima.

Kako izgleda uspešna "hahaizacija" srpskih političara gledamo već pola decenije, pa bi bar za promenu bilo dobro da vidimo nešto drugo.

Kada se već govori o i železničkim stanicama, Srbija već pola decenije izgleda kao neka velika čekaonica. U njoj niko i ne pokušava da nešto postigne - svi čekaju ishod. Više se očekivanja i energije ugrađuje u neku utakmicu na Evropskom prvenstvu u fudbalu, nego na postizanje rezultata u vlastitoj zemlji. U toj masovnoj čekaonici svi čekaju da po njih stigne neki voz. Neki bi za Brisel, neki za Berlin, neki za Moskvu, neki u London, neki u Ohajo... Povlašćeni su uzeli peronske karte da budu kandidati za datum putovanja. Svima su stalno uključeni telefoni u očekivanju da ih neko pozove. Ne obraćaju pažnju na peronska obaveštenja preko razglasa ako su na srpskom jeziku. Ali svi načulje uši kada čuju deo na engleskom. Nadaju se da će čuti glas spasa od Klintonke ili Eštonke. Ili kako je odomaćeno - Hilari i Keti.

U najboljem slučaju u ovoj srpskoj čekaonici očekuje se da pristigne neka kompozicija sa darovima koji bi onda bili razgrabljeni. Nikome nije važno što ti vagoni niti su pošli, niti će ikada stići.

Srpski režim, koji nas je pre više od četiri godine poveo EU putem bez alternative, snosi ogromnu aktuelnu i istorijsku odgovornost, što je izvršio potpunu duhovnu i ekonomsku imobilizaciju i sputao borbeni duh srpskog naroda. Stvoren je pravi sistem obeshrabrivanja. Pristajanjem na sve i svašta bez ijednog izgovorenog "ne" izvršena je snažna provincijalizacija Srbije. Brutalnom propagandom, pravim ispiranjem mozga i političkom torturom stvorena je podrazumevajuća predstava da se iz ove megačekaonice niko ne može vratiti kući. Našoj kući ćemo stići tek kada postanemo članovi EU. Povratak kući koja je tu na samo jedan korak, možemo izvesti samo preko Brisela. Kad stignemo u EU ponovo ćemo doći kući koja se u međuvremenu pred našim očima urušava. Dotle ćemo čekati - pa neka traje koliko traje. Pa, ko živ, ko mrtav.

Naša budućnost se isključivo vezuje za EU. Bez toga ćemo svi zajedno na "zapadnom" Balkanu, kako bi u "Frankfurter algemajne cajtungu" u decembru prošle godine rekao Boris Tadić, "još jednom potonuti u mrak nacionalizma i netrpeljivosti".
 

Gde ima ovakve budućnosti, mora biti i prošlosti, pa se tako ponovo pojavljuju ideje o lustraciji, a posebno se ističe "sporna prošlost Nikolićevih ljudi" iz novoformiranog kabineta. Bilo bi dragoceno kada bi se u pričama o spornoj prošlosti i odgovornosti konačno ustanovio datum od kojeg se kreće. Ako je to recimo 1948. godina, bilo bi zanimljivo dokazati kako nekog posao komandanta logora toplo (baš kao "topli zec") preporučuje za evroatlantskog liberala, a logoraša za večnog kriminalca i "bandu". Ako se vratimo godinu-dve unazad ili malo zakoračimo unapred, onda ćemo ustanoviti da je jahanje popa dobar temelj za uzdizanje u demokratu ili "oca srpske demokratije", a svaka osuda ovog čina dokaz verske zatucanosti.

Da ne idemo tako daleko u prošlost, možda bi bilo dobro da krenemo od 2008, pa da vidimo da li ovo razaranje srpskog društva i ekonomije, užasno zaduživanje i daleko poodmakla predaja Kosova pripada nečijoj spornoj prošlosti ili ga baš i upravo to kvalifikuje i preporučuje da nastavi sa poslom.

Pitanje ko to danas i na osnovu čega tako arbitrirano određuje šta je u nečijoj prošlosti sporno, a šta prihvatljivo vodi jednostavnom odgovoru: To čine oni koji su hahaizovani ili su se samohahaizovali, pa sada pokušavaju da i nas hahaizuju.