Рата за стан порасла 10.000 динара
|
Драстичан пад па онда опет скок динара према евру забрињава све, а највише оне који враћају индексиране зајмове, посебно ако се ради о већим сумама и куповини стана.
Златно доба за кредите у Србији било је крајем 2007. године, а дискусије о кретању валута тада су биле потпуно другачије него данас. За један евро плаћало се нешто мало мање од 80 динара. Привреднци и стручњаци су дискутовали на тему је ли динар прецењен. У кредите индексиране у еврима улазило се лако. За стамебни кредит од 50.000 евра с учешћем од 20 одсто и каматом од 5,95 плус тромесечни еурибор и отплатом од 360 месеци рата је била 273 евра. Еурибор је падао, али су банке имале право да подижу камату па је код доста њих рата каква била тада таква остала и сада.
Када упоредимо рату с тадашњом и садашњом курсном листом, добијамо да је у 2007. износила 21.000 динара. Данас за исту обавезу, исти стан, исти кредит, за рату мора да се издвоји 31.000 динара. За све је крив евро који је од тада скочио око 37 динара и попео се на ниво нешто виши од 117 динара.
Занимљиво је да је крајем 2007. године просечна палата у Србији била управо 10.000 динара нижа него сада па испада да је кредит готово пођеднако тешко враћати. Просечне плате биле су тада 32.000 динара а рата 21.000 па је за живот остајало 11.000 динара – сада је просек око 42.000 динара, рата око 32.000 па опет за живот остаје 11.000 динара. Наравно да то није тако, с обзиром на то да су трошкови живота током кризе значајно повећани па онда и сада није иста цена ни хране, ни грејања, ни гаса, ни... Такође, просек вади јавни сектор па је питање како је онима чије зараде нису пратиле просек. О онима који су остали без посла, а узели су кредит за стан...
Стамбени кредити спадају у зајмове где су кашњења најмања и где се обавезе редовно сервисирају. Ипак, број оних који нису у стању то да учине из године у годину расте.
Када клијент више не може да сервисира обавезе и када и њему и надлежнима у банци постане јасно да никакав грејс-период не може да га врати на стазе редовне отплате, остаје да се нађе најприхватљивије решење. За клијента је најповољније да стан прода и врати новац банци и тако ако може оконча отплату кредита.У претходне три године враћено је 2.700 кредита. Међу њима је мало оних који су добили премију на лутрији или наследство. Највише је клијената који су силом прилика продали стан да би окончали дужничку агонију. Исти неповољан тренд се настваља, а укупно су активиране хипотеке на готово 300 станова. Банкама, баш као ни клијентима, не одговара активирање хипотека. У случају да за стан у отплати клијент добије мање новца од суме коју дугује финансијској кући, остаје му да наствља да отплаћује кредит док не исплати разлику. За банке је то нова неизвесност, за клијента терет. Онима који успеју да поклопе цену с обавезама банци остаје да рачунају шта су изгубили. Осим сигурности коју пружа властити кров над главом, приликом коначног пребијања обавеза губи се и износ који је претходних година уплаћиван банци, често и учешће па овде изгледа важи она изрека да два добра не иду заједно.
Док је већи број грађана могао да добије стамбене кредите и потражња је била већа, па и цене квадрата. Сада је цена пала, али је мало оних који могу да испуне услове. Сви чекају боља времена, а ове и наредне године тешко да ће их дочекати. Другим речима, биће срећни они који успеју да кредитне обавезе испуне.