Вратила се да помогне
|
Пре нешто више од две године, Јована Ружичић основала је у Београду неформалну групу “Повратници”, која има безмало 400 чланова од којих је око 250 активно. То су листом восокообразовани људи који су дуго живели и школовали се на разним странама света, али су се, свако из неког свог разлога, вратили да своје знање, искуство и стечене светске контакте понуде на располагање Србији. Једном месечно се састају у “Клубу светских путника” да би се дружили, обавили пословне и приватне разговоре и растали се једва чекајући следећи сусрет.
Да се они тако сами нису организовали и умрежили, никоме у овој земљи не би пало на памет да им посвети мало пажње, а камоли да покуша да искористи њихове огромне предности и свеже идеје. Не би постојали ни подаци о томе о томе колико се наших високообразованих стручњака вратило да није ове групе која их подржава и обезбеђује им професионалу мрежу коју многи у Србији немају.
- Тужно је да држава, којој су очајнички потребни врхунски стручњаци са светским искуством, више не брине о људима који су се овамо вратили да би својим знањем и искуством ствари променили набоље. Зашто ја да окупљам повратнике, зар ми немамо Министарство за дијаспору, као и многе политичаре који сваки пут, када дођу избори, причају о томе како ће спречити одлив мозгова и вратити стручњаке! Неколико пута сам звала министра Срећковића да се дружи са нама, ниједном се није одазвао. Моји пријатељи у Америци, у великом броју доктори наука на високим положајима, неће да слушају шта говоре политичари, него ће да узму у обзир моје искуство, односно наше групе.
Велика животна школа
Враћајући се из Америке, где је почела да гради успешну каријеру и где је искусила како ствари врхунски могу да функционишу, наша саговорница је, пре свега, желела да то исто примени и овде. Међутим...
- Овде је општа клима потпуно затворена и неспремна за промене, не цене се ни знање, ни различито искуство. Неке из наше групе то демотивише, некима даје подстрек да се боре још више, а неки једноставно изгубе елан. Када закуцате на сто затворених врата, треба стварно много да не одустанете. Неко ће одустати после двадесет пута, ја нећу. Много ми је жао што већ имамо бивше чланове који су се вратили тамо одакле су дошли. Ипак, већина се још није покајала, јер верује да може да буде боље
 |
|
| (клик за увећање) | |
- С очеве стране, ја сам четврта генерација која је ишла ван земље. Од прадеде који је завршио права на Сорбони, преко деде који је докторирао у Прагу, до мог оца Синише који је у Њујорку живео десет година и на Колумбији студирао журналистику. Он и моја мајка Весна, правница, преузели су поприличну жртву, иако сам ја тамо имала стипендију и успут радила хиљаду послова.
Јована је у Америци завршила четврти разред гимназије, затим је на Флорида Атлантик Јуниверситију дипломирала психологију и журналистику, да би на Мичиген Стејт Јуниверситију магистрирала односе са јавношћу. После се преселила у Вашингтон, где је три године радила за једну невладину организацију.
- Покушавали смо да променимо закон који регулише хемикалије и који захтева више тестирања производа пре него што дођу на тржиште. То је било врло интересантно, медијски сам притискала неке сенаторе и политичаре, па сам тада почела да радим и другу магистратуру на Џорџтаун универзитету коју нисам завршила, овога пута из међународних односа, а основала сам и српску невладину организацију „Рас“. Одатле сам отишла у Индију да бих волонтирала у селу Давангере за једну невладину организацију која се бави децом са поремећајем у учењу.
Има много изазова
После једанаест година у Америци, Јована се вратила кући. Без обзира на то што је тамо чекала успешна каријера, увек је знала и да ће да се врати. Зашто? Да ли искључиво због патриотизма или зато што овде, за разлику од Америке, има много изазовног, непокривеног простора за разне акције?
- Направила сам своју животну једначину и проценила да овде ипак има више ствари које су ми битне и које нисам вољна да жртвујем, као што су породица, пријатељи, земља. Истовремено, имам мотивацију да покушам да променим што више ствари, а овде чега год се дотакнеш, треба да се промени. Мени је веома стало до родне равноправности, до животне средине, до права мањина, до Косова, до много чега...
 |
|
| (клик за увећање) | |
Јована своју породицу није засновала у Америци, одабрала је да то буде овде и, како каже, тренутно ради на томе:
- Упркос бројним проблемима, овде ћу васпитавати своју децу, али бих јако волела да им омогућим да оду на студије у иностранство. Не по оном принципу: мама ће да ти плати све, него: ево ти карта до Америке или где год, па се снађи сам. Мислим да су факултети добри и тамо и овде, има неких ствари које су тамо боље, допада ми се што су више оријентисани на праксу и што после завршеног факултета већ негде можете да радите, а нарочито ми се допада што су тамо људи самостални. Јако сам поносна на то што сам сигурна да ћу се снаћи било где да ме баците, док већина овдашњих младих то не би могла да каже. Много мојих пријатеља тек сада почињу да се осамостаљују, док ја радим већ тринаест година. То је оно што бих својој деци желела да омогућим.
И нострификација је проблем
- Нострификација дипломе је један од проблема на које овде наилаимо. Нема стандарда, него како се коме заломи, како ко на кога налети, а процедура може да потраје „хиљаду“ година. Ја сам имала баш лоше искуство док сам радила у државној фирми, јер сам због ненострификоване дипломе примала плату као да имам само завршену средњу школу. А на Шангајској листи 500 најбољих универзитета на свету, Мичигенски, на коме сам ја магистрирала, 86. је, док Београдског универзитета ни нема. Било би добро да се бар са ових 500 универзитета признају дипломе, без додатних услова. Овде ти не помажу ни Харвард, ни Јејл, ни Оксфорд... Компликована и беспотребна процедура такозваног „признавања“ диплома можда јаче него било шта друго шаље лошу поруку онима који би хтели да се врате.