Немачка не би успела да сама спасе еврозону
|
Власти Немачке тешко да су у стању да озбиљно олакшају живот европских "страдалника" - Грчке, Италије и Шпаније јер, без обзира на стабилност немачког буџетског система и економски раст, та земља не поседује реалне могућности за спасавање свих којима је оно потребно, сматра економиста швајцарске банке УБС Амит Кара.
Превише активни покушаји да се помогне свима који то желе могу, сем тога, да нанесу ударац репутацији самог спасиоца, будући да би инвеститори истог момента изгубили поверење у Немачку чим би она почела да повећава државне расходе и да снижава суфицит трговинског биланса ради стимулисања увозне тражње.
Економија еврозоне стагнира и многи сматрају да је за то крива Немачка, указао је Кара. Немачка домаћинства и корпорације више воле да штеде, него да троше и та земља, као резултат, бележи знатан суфицит рачуна текућих плаћања. То значи да Немачка, најстрожи саветник и контролор проблематичних чланица еврозоне, практично узрокује успоравање њиховог раста због смањења увозне тражње.
Постоји мишљење да је смањење трговинског суфицита Немачке неопходан услов за опоравак економског раста чланица еврозоне, на чему инсистирају многи европски политичари. Ради остварења тог циља, Немачка мора да испуни неколико услова, пре свега, да повећа домаћу тражњу у толикој мери, да она надмаши инострану тражњу немачке робе и услуга, као и да ради повећања унутрашње тражње или немачка влада повећа државне издатке, или домаћинства и компаније мање штеде и више троше. Те мере се, међутим, могу показати превише скупим и неефикасним, објављено је на сајту finmarket.ru.
Немачки буџетски дефицит је мали - од свега један одсто бруто домаћег производа (БДП), али ниво државног дуга достиже 80 одсто БДП, док се потенцијал економског раста процењује на један одсто годишње. У таквим условима било каква иницијатива за повећање буџетских расхода на рачун увећања дужничких обавеза може да изазове опрезност инвеститора и да постане додатни повод за неповерење у целу монетарну унију, сматра Кара.
Чак и ако би Немачка повећала државне издатке како би пружила подстрек домаћој тражњи, не постоји никаква гаранција да би тај новац помогао рубним економијама еврозоне. Сложена рачуница показује да би раст буџетских издатака Немачке за један одсто БДП повећао производњу у Ирској и Грчкој за највише 0,1 одсто. Кад је реч о већим економијама, на пример, Италији и Шпанији, ефекат би био још слабији. Укупан извоз у Немачку износи свега 2,5 одсто укупног БДП Ирске, Италије, Португалије, Шпаније и Грчке. Да би се тај показатељ знатније повећао, влада Немачке би морала да се одлучи на џиновски скок издатака, што је изван моћи чак и те највеће европске економије.
Теоретски би издатке могла да повећају немачка домаћинства која штеде 11 одсто својих прихода, што је прилично много. Ако се, међутим, гледа према "чистом благостању", термину који означава укупну вредност њиховог целокупног иметка минус дужничке обавезе, показатељи Немаца су гори него код Француза, па чак и Италијана. На тај начин би Немачка, у најбољем случају, повећавши домаћу тражњу успела да укаже сасвим незнатну подршку чланицама еврозоне.
У најгорем случају, постоји ризик да стабилност саме немачке економије доспе под сумњу уколико би потрошња била стимулисана на рачун знатног повећања државних расхода или снижења пореза, упозорио је Кара. Све то говори да Немачка не може сама да спасе еврозону, због чега би најефикаснија мера била оснивање једног фонда за помоћ проблематичним чланицама, где би у помоћ биле позване земље с уравнотеженим буџетима, како у самој Европи, тако и ван ње. Такав план за спасавање "периферије" еврозоне био би скуп и изазвао би много неслагања, али би они, којима се он не би свидео, морали да схвате да све док постоје та неслагања, питање опстанка зоне евра остаје отворено, закључио је Кара.