Renault Grand Scenic 1.5 dCi

Tekst: Andrej Klemenčič ; fotografije: S. Dingarac

Da nam je neko rekao da vozilo koje ima tonu i po može da preveze 7 osoba i njihov prtljag, može da troši u proseku ispod 5 litara goriva na 100 kilometara, danas bi mu možda i poverovali. No pre 6 godina, 2004, kada bi ovakve podatke uparili sa 100 konjskih snaga, dobili bi reč: neverovatno.

Drumske krstarice poput ove nisu retke, ali ih većinom viđamo u obliku „manjeg brata“, veoma popularnog Renaulta Scenic. Dizajn druge generacije ovih vozila nije prouzrokovao revoluciju, kakvu je mini-monovolumen doneo devedesetih, ali je svakako ostao jedno od najkonkurentnijih vozila u segmentu.

Tako je globalni portal Whatcar 2007. godine uvrstio Grand Scenica na osmo mesto od 15 testiranih monovolumena, mesto za Opel Zafirom i ispred Forda C-Max. Uz opaske koje su išle većinom na račun izgleda i materijala u unutrašnjosti, poznati portal hvali ekonomičnost ovog motora.

Zanimljivo je da je pesma o motoru „trajala jedno leto“. U podmlađenu verziju Scenica, koju su 2003. produžili i nazvali je Grand Scenic, ovaj motor počeli su da ugrađuju u aprilu 2004. i prestali u maju 2005.

Motor je bio prerađen i od osnovnih 98 konja dobili su 11 braće. Iako to nije bitno uticalo na povećanje najveće brzine sa 172 na 178 kilometara na sat, ubrzanje je drastično povećano, sa 14,3 na 12,4 sekunde do 100.

Fabrika tvrdi da se prosečna potrošnja 5,3 litra eurodizela, koju smo na testu uspeli da smanjimo na 4,9, pojačanjem motora nije promenila.

Renault Grand Scenic nije automobil o čijoj motorici ćete mnogo raspravljati. Od porodičnog automobila ne očekujete nikakve sprintove ko će pre do 100, kao što verovatno nije uobičajeno da ljudi u ovavim automobilima autoputem jure tako brzo da ih policija lovi helikopterima.

Ovaj motor radi tiho, „vuče“ prihvatljivo, pre svega u višim obrtajima i prijatno nas iznenadi kada na autoputu, pri ne malim brzinama, pritisnemo papučicu gasa, a vozilo reaguje brzo, bez bilo kakvih znakova moći na izdisaju.

Ovaj recimo živahni automobil iz vana deluje mnogo veći i, na neki način „posebniji“ nego što jeste. Oštre, neobične linije koje se u zadnjem delu završavaju kao ivica nekog ka unutra potisnutog sandučića, nagoveštavaju da vas, kada otvorite neverovatno debelo obložena vrata, unutra čeka manji svemirski brod.

Osim centralno postavljene digitalne table sa podacima, unutrašnjost je asketski oblikovana. Najasketskiji od svega je nedostatak naslona za ruku.

Sa njim u paru je i druga „rupa“ u proceni Renaultovih inženjera. Naime, u koliko već nameravate da prodajete automobil sa paketom opreme koji ne predviđa naslon za ruku, onda je neophodno da se ruka odmara na menjaču, iako se radi o monovolumenu. Umesne su kritike čitalaca da po pravilu obe ruke treba da budu na volanu, osim prilikom menjanja brzine, ali je činjenica da velika većina ljudi prosto ne vozi tako.

Menjač ovog Grand Scenica je toliko kratak i postavljen toliko napred, da ćete morati, čak i ako ste dugoruki, pošteno da se protegnete ne bi li ga dohvatili. Kada tu radnju ponovite nekoliko stotina puta tokom vožnje od nekoliko stotina kilometara, poželećete da je na nečem odmorite. Međutim, moraćete da se zadovoljite činjenicom da ćete umesto vozača odmorne ruke biti vozač, čije ruke su u propisanom položaju "deset do dva".

Da je kratko reč koja opisuje još jedan detalj u ovom automobilu, dokazuju ručica žmigavca i brisača. Bukvalno morate desetak puta da pogledate iza volana kada radite neku od radnji koje pokreću te ručice, da se ne bi zbunili.

Unutrašnjost je posle pređenih 140.000 kilometara u savršenom stanju. Iako su komentari vozača ovog automobila na forumima najčešće vezani na kritike oko materijala koji su upotrebljeni u unutrašnjosti, mogu da kažem samo ili da su te kritike neopravdane, ili su putnici u ovom automobilu sedeli u plastičnim presvlakama.

Prijatni sivo-svetlo smeđi tonovi vas okružuju dok palite automobil, čija se boja naknadno ugrađenih xenonskih svetala, poklapa sa plavičastom bojom ispisa podataka na instrument tabli.

Ponekad prizvođači automobila iz ne-premium segmenta ne obraćaju mnogo pažnje na kvalitet ispisa ovih brojeva.

Putni računar u automobilima od po 30.000 evra, ponekad izgleda kao ekran igračke-mobilnog telefona, dok je obratan slučaj u malim automobilima, gde još samo diode fale da bi se postigao high-class ugođaj.

U slučaju ovog automobila, način i kvalitet ispisa, savršeno odgovaraju razredu u koji vozilo spada.