Ћирилица је наше освештано и заветно писмо

Владику будимљанско-никшићког Јоаникија, монахе, свештенство и све присутне поздравио је никшићки архијерејски намјесник јереј Слободан Јокић, говорећи да је ћирилично писмо вјечно, јер његовим словима пишемо своју вјековну историју, постојање и своје богослужбене књиге.

Изложбу је Епархији поклонило удружење „Кнез Мирослав“, аутора Стевана Филекија из Београда. Од момента обнављања Епархије Будимљанско-Никшићке Удружење је основано ради духовне, моралне и материјалне обнове у Београду, али и у Бијелом Пољу, гдје постоји црква Св. Петра и Павла, која је задужбина кнеза хумског Мирослава, а коју је „Кнез Мирослав“ и обновио.

Изложба се састоји од примјера старог писма, рукописне ћирилице, умјетнички стилизованим и дотјераним, по узору на Мирослављево јеванђеље, Студенички типик, рукописе деспота Стефана Лазаревића, српску епиграфску ћирилицу, Горски вијенац и фонетску ћирилицу Доситеја Обрадовића и Вука Караџића.

„Удружење постоји због једне једине идеје – да не заборавимо ко смо и шта смо тамо гдје смо отишли, да не заборавимо свој идентитет“, рекао је Веселин Драшковић, предсједник Удружења, додајући да нас сви у свијету препознају преко наших слова и нашег језика, због чега се мора гајити идентитет који се његује знањем, а Срби су још прије хиљаду година имали писменост.

Писменост треба да буде саставни дио нашег живота, и на томе треба интезивно да радимо, што повлачи за собом разне врсте обнова, а за последицу би имало смањење расијања наших људи у свијету који одрастају ношени мишљу да могу да успију само ако оду одавде.

На изложби се окупљенима обратила и проф. др Јелица Стојановић, говорећи о томе да у последње вријеме у нашем граду и уопште у Црној Гори, ћирилица полако нестаје. Називи јавних установа, улица, угоститељских објеката, дневних новина, регистрација возила, некада се нијесу могли наћи исписани латиницом.

„Ћирилица није више, како би се рекло, ИН и глобална, али ми не треба да се одрекнемо свога бића, него да чувамо свој идентитет, а идентитет чувамо кроз српски језик не заборављајући своју ћирилицу, јер ћирилица је наше освештано и завјетно писмо“, рекла је проф. Јелица.

Прогон ћирилице започео је у 19. вијеку, трајао кроз цијели 20. вијек, а траје још увијек. Ћирилица је прогањана кроз јавне забране, које је спроводила „земаљска влада“, Фрањо Јосиф, ХДЗ, а највише је потиснута од времена „комунистичке равноправности“ када је проглашена застарјелим писмом.

Документовано је представила разне називе и споменике са наших простора исписаних ћирилицом, наглашавајући да се одувијек српским језиком говорило и ћириличним писмом писало у Црној Гори, Рашкој, Зети, Хуму.

Насупрот томе, као један од примјера проф. Јелица је навела и први број дневног листа „Побједа“ исписан латиницом, а који је изашао 21. маја 2010. године са поздравном ријечју уредника „данас смо учинили први велики корак“.

„Мјесто одакле ћирилица неће бити протјерана и гдје ће она вјековати је наша црква. То нам потврђује и рад сестринства манастира Жупе никшићке, поклоњен Острогу, на ком је златном ћирилицом извезена молитва Св. Василију, а пред којом застају ријеке вјерника“, завршила је своје излагање Јелица Стојановић.

Изложбу је својим пјевањем увеличао и дјечији црквени хор „Преподобне мати Ангелине“ под вођством проф. Ане Бојић.