Није лако стићи до десетке

Илустрована Политика 26.04.2012 21:37
Није лако стићи до десетке


Када желе де реше своје проблеме, студенти се осећају као пингпонг лоптица која се нашла између Министарства просвете и факултета. Верују да ће Стратегија за развој образовања до 2020, када за две-три године буде постала део академског живота, ствари поставити на своје место. Али много тога може да се уради одмах и да ништа не кошта, ни грађане ни студенте



Одавно није било тако јединствене студентске кампање. Под једним геслом „Десетка за Србију“, окупили су се сви студентски парламенти и све студентске организације и за његову реализацију раме уз раме стали су академци са државних и приватних факултета. Своје захтеве, иза који стоји више од 55.000 потписа студената из целе Србије, предали су Жарку Обрадовићу, министру просвете, на свој дан, 4. априла.

-Протестујемо већ неколико година и сваки пут смо се осећали као пингпонг лоптица с којом се играју Министарство просвете и факултети – каже Миша Живић, председник Студентске конференције универзитета Србије (СКОНУС), иначе студент економије. - Одемо у Министарство, они кажу „факултети су криви, јер не поштују закон, али то је аутономија, ми ту не можемо ништа“. На факултету нам кажу „нису ови горе дали паре, дугују нам, ми бисмо вам изашли у сусрет, али они, ето, не дају“. Народски речено, сви се праве блесави. Иако су и овог пута наши захтеви веома аргументовани, очекујемо да ћемо опет чути приче да се студенти буне, јер хоће мање да уче. А нама се само чини да цео терет реформе високошколског образовања сносимо ми.

Оно што студенти можда највише осећају на својој кожи, јесте то што факултети аутономију доживљавају и кроје по својој мери. Највише је примењују, не у образовању и у научном раду, како би требало, него у одлучивању о финансијама. Зато је кључни захтев студентске акције „Десетка за Србију“ да факултети докажу зашто и по којим реалним трошковима школарина или нека друга такса толико кошта.

- Како је могуће да школарина на државном факултету кошта, на пример, 2.000 евра, а на истом, али приватном факултету, који ни динара не добија из буџета, упола мање – преобликује у питање овај захтев председник СКОНУС-а. –Најчешћи одговор је: морамо да поштујемо европске стандарде. У реду, студенти су спремни да поштују европске стандарде као што је број испитних рокова, али европски стандард је и да се у већини земаља студирање не плаћа. Зашто бисмо поштовали један, а не и други европски стандард. Статус студената, односно број оних који су самофинансирајући и оних који су на буџету, није показатељ да ли је систем високошколског образовања добар или лош. У Словенији су редовне студије и апсолвентски стаж бесплатни, а све после тога, колоквијуме, испите, упис године студент плаћа из свог џепа. Дакле, имате све бесплатно, ваше је да учите. То је поштен систем.

Приватни универзитети којих има осам, колико је и државних, много мање коштају своје осниваче зато што су интегрисани и што своје ресурсе користе знатно ефикасније.


Фото МПЦ
(клик за увећање)



- У случају државних, ми на једном универзитету имамо, на пример, више катедри за математику. Државни универзитет у Новом Пазару је пример интегрисаног универзитета где катедра за једну научну област „опслужује“ све факултете тог универзитета – прича Миша Живић. – Интеграција је велики изазов за Београдски универзитет у чијем саставу је 31 факултет и где су многи факултети моћнији и од самог Министарства просвете.

Сведоци смо и да за већину проблема у високошколском образовању и студенти и професори окривљују „Болоњу“. Она је, међутим, само форма установљена да би се направио хомогени систем, ускладив са европским, што би нашим студентима омогућило да прелазе са студија на студије како овде, тако и било где у Европи.

- Болоњу стављамо у први план, иако је суштина реформе нешто друго. Реч је о садржају градива који ми учимо и начин на који га учимо. Ту највише сносе одговорност факултети и професори који нису имали воље да мењају себе и окоштали и тром систем студирања. Многи професори држе предавања екс катедра што је потпуно превазиђен начин учења – каже Миша Живић. – Свуда у свету се у први план ставља студија случаја која подразумева интерактивну наставу и да студент сам истражује. Данас је од оцене у индексу и бубања професорове књиге напамет за посао много битније да научим где могу да тражим и како да препознам праву информацију, да умем да нађем начин како да решим проблем и да га на крају решим. Зато на многим факултетима у иностранству постоји предмет који се зове „претраживање Гугла“.

Да би натерали професоре да се промене, студенти су поставили захтев Министарству просвете да, по угледу на развијене западне земље, промени начин њиховог финансирања. Код нас професор добија плату по томе колико је часова одржао, а у Америци се њему каже: циљ је да овакво знање или ову вештину савлада на крају семестра 55 одсто студената, за то те плаћамо, а како ћеш ти то остварити, са сто или десет часова, са више теорије или више праксе, одреди сам.

- Финансирање студената кошта и ми смо свесни да држава у овој ситуацији нема новца да плаћа школовање свим студентима, али промена начина предавања и увођење новог начина плаћања професора не кошта ништа. Ствар је само надлежних институција на који начин они желе да регулишу ову област. Држава исувише стоји по страни када је реформа високог образовања у питању, а може да створи механизме који ће решити многе проблеме – каже Миша Живић, председник СКОНУС-а.

Држава је, тачније Министарство просвете, за сада на папиру, решила да се ухвати у коштац са проблемима у образовању и израдила

Стратегију развоја образовања Србије до 2020. године коју су биле обавезне да ураде и све чланице ЕУ. По Стратегији, за осам година у Србији ће 38,5 одсто грађана старости од 30 до 34 године бити високообразовано. Такав проценат тренутно у Европи има само Данска. Али, није суштина у процентима, него да високо образовање у 21. веку треба да створи појединца који ће бити способан да запосли и себе и друге. Значи, циљ је крајње економски, који би се могао назвати и друштвеним просперитетом, али питање је са којим новцем и на који начин ћемо до њега стићи.



(клик за увећање)


- До сада је високо образовање финансирано Уредбом Владе из 2002. године чији су елементи везани за стари, неболоњски, систем студија, па је самим тим неопходно Уредбу ускладити с новим системом студирања или заменити другим моделом финансирања – каже др Милош Недељковић, координатор радне групе за финансирање образовања у тиму који је писао Стратегију, иначе професор на Машинском факултету у Београду. - С друге стране, Законом о високом образовању из 2005. године предвиђено је закључивање посебних уговора о финансирању између Министарства просвете и сваке високошколске установе, што такође још није реализовано у пракси.

На терет државе бесплатно је студирало и студира приближно 40 одсто укупне популације студената. Наиме, приватне универзитете уписује 20 одсто целе популације, а 50 одсто преосталог дела су такође студенти који плаћају школарину, али студирају на државним универзитетима. Само део буџетских студената остварује и друге бенефиције као што су дом, храна, превоз...

- Овакав систем ствара велику разлику између студената којима је све покривено и оних који све мора да плаћају, и то у пуном износу. Новим системом се предлаже да се истоветно учешће државе сада разлије на већи број студената, уз помоћ партиципације самих студената – објашњава професор Недељковић. – Стратегија предвиђа увођење линеарне скале по којој би студенти при врху листе имали велико учешће државе, а мало лично, док би студенти на дну листе, као и до сада, имали велико лично учешће, али, ипак, и малу помоћ државе. Два студента који су близу на ранг листи мало би се и разликовали у проценту учешћа државе у њиховом финансирању, а не као до сада да последњи изнад црте има све, а први испод црте ништа.

Да би овакав систем заживео, неопходно је да се формира национална развојна банка и да се предвиди фонд средстава за субвенционисање кредита студената. Национална развојна банка и заинтересоване комерцијалне банке би са студентом уговорале услове кредитирања ради плаћања школарина. Из фонда би се кроз субвенције банкама обезбедили посебно повољни кредитни услови (дуги почек, ниске камате). Али, најпре ће се утврдити трошкови студирања по појединим областима и у односу на њих дефинисати школарине.

- Први пут ће се јавно објавити ти подаци. То је велика промена чији значај многи још не схватају. Најзад ће и јавност сазнати колико кошта „производња“ једног лекара, инжењера, менаџера, економисте, хемичара, уметника... Ти трошкови се већ сада плаћају из буџета, али њих познаје врло узак круг људи. Видеће се да ти трошкови нису исти не само по разним областима, него чак и за исту област а на различитим универзитетима – каже др Милош Недељковић. - Сигурно ће се јавити питање оправданости тих објављених улагања у поједине области, па затим и питање постојања скупих факултета, кад на неком другом исто то државу кошта јевтиније.

Министарство које буде спроводило мере мораће пажљиво да одреди квоте које се предвиђају, и то најпре квоту за области и високо школске институције, а затим и квоте за буџетске и суфинансирајуће студенте. То су врло важне и врло одговорне одлуке, а оне су се до сада доносиле углавном прихватањем квота које су универзитети сами предлагали како њима одговара.


(клик за увећање)


Од примене нове Стратегије се очекује и да реши проблем политике уписа која сада функционише по систему - ове године ћемо уписати 1.000 бруцоша, нема везе што на бироу за запошљавање посао чека двоструко више наших дипломаца.

- Ради остваривања и праћења потребне структурe дипломираних студената, Влада Србије би требало да оснује нову или оспособи постојећу националну институцију, с квалификованим и независним стручњацима, за припрему предлога на основу којих би доносила одлуке о приоритетима и о броју студената по областима за које се обезбеђује буџетско финансирање с различитим нивоом суфинансирања – каже професор Недељковић.

Контрола рада и финансирање приватних факултета, као и положај њихових студената честа су тема у академској јавности. Стратегија и ту доноси новости.

-У делу финансирања суфинансирајућих студената, предвиђена је могућност одређивања те квоте и за приватне непрофитне високошколске установе, где оснивачи не задржавају екстрапрофит за себе, него га улажу у развој установе. Тако, на пример, функционишу Оксфорд и Харвард – каже професор Недељковић. - Тиме се у пракси спроводи уставна и законска обавеза о једнакости јавног и приватног сектора. Контрола рада је једнака за приватне и државне факултете и огледа се у акредитационом процесу и државним инспекцијама за које се налаже да буду чешће и оштрије.

На крају питамо професора ко ће да плати достизање циља које у високом образовању предвиђа Стратегија 2020. и да ли се може догодити да кад цео посао завршимо, доживимо одлив мозгова?

-Платиће буџет, односно грађани, али не додатним издвајањем, него другачијом прерасподелом – каже др Милош Недељковић. - Очекује се да одлив буде смањен, с обзиром на то да ће студенти, ако желе да оду у иностранство, прво морати да врате кредит.


По Стратегији, за осам година у Србији ће 38,5 одсто грађана старости од 30 до 34 године бити високообразовано. Такав проценат тренутно у Европи има само Данска. Али, није суштина у процентима, него да високо образовање у 21. веку треба да створи појединца који ће бити способан да запосли и себе и друге.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak