Ирена Јовановић и Југослав Пантелић: Не треба бити мргуд

Илустрована Политика 05.04.2012 15:11
Ирена Јовановић и Југослав Пантелић: Не треба бити мргуд


Водитељски пар емисије „Београде, добар дан“, која се радним данима приказује на телевизији Студио Б, испоручује гледаоцима дозу здравог оптимизма, а нама су Ирена и Југослав причали о свом животу иза камера, плановима, жељама и – малим тајнама




Признаје нам да не ужива у овим првим, лепим пролећним данима. Помало га, каже, и плаше зато што брзо пролазе. Зима му више прија.

- Током зиме сваког слободног тренутка, којих нема много, могу да прочитам нешто, да видим један филм више и то ми много значи – каже Југослав Пантелић. - С доласком сунчаних дана моје слободно време заузима дружење с пријатељима, што је такође лепо, али се плашим да нећу да стигнем да завршим све што треба. Не волим да остављам недовршене послове.

Изненади се када га људи у подне позову и питају да ли су га пробудили?

- Заиста не знам одакле им то јер ја рано устајем, око пола осам, и у осам сам већ на трчању. После тога следе састанци или одлазак на посао, зависно од тога да ли тог дана имам више обавеза као извршни директор Студија Б или као водитељ емисије „Београде, добар дан”. Крај дана је резервисан искључиво за кревет. Код нас на телевизији мало људи ради више послова истовремено, што човека потпуно исцрпи. На Студију Б, поред две обавезе које сам споменуо, радим и као уредник филмског и серијског програма, а имам задужења и у музичком програму.

На вечерње изласке је заборавио.

- Углавном одем само на неки рођендан, у биоскоп или на неки светски фестивал где могу да погледам шест филмова дневно и то је то.

Неки нови Југослав

То је неки нови Југослав, некада синоним за ноћне изласке и живот Београда у ситним сатима. Откуд та промена?

- Године, Срђане, године! Мислим да је почело после 5. октобра 2000. године када сам изабран за главног уредника и када сам почео да проводим и по осамнаест сати на послу, а неколико пута сам овде и преспавао, у канцеларији, јер сам имао ујутру разговор са странцима. Клупски живот је завршен за мене јер спадам у људе који воле нешто да иживе, да затворе то поглавље свог живота и да почну ново. У једном периоду сам са пријатељима отворио и бар, али и та угоститељска авантура се брзо завршила. Када се такве ствари раде, треба нешто и да се заради, а код нас се то претворило у окупљање пријатеља и лепо дружење.

Провод је Југослав заменио послом. Зар му је била потребна и још једна емисија?

- Ја сам осмислио емисију „Београде, добар дан” у овом облику, али идеја да се у њој нађем припада директору Александру Тимофејеву. Раније је, у другачијем облику, водила само Ирена Јовановић, а већ више од годину дана је радимо заједно и гледаоцима нудимо здрав оптимизам који су они лепо прихватили. Имали смо идеју да им показујемо позната лица из шоу-бизниса, културе, спорта, политике, звезде, али и почетнике пред којима је будућност.

У поменути шоу-бизнис спада и евентуални позив Јелени Карлеуши, на пример, да буде гост Ирене и Југослава?

- Знам да она гледа емисију јер смо имали један контакт када је била поменута. Радо ћу је позвати. Не кажем да слушам њену музику, али неки њени ставови, односно јавни иступи, врло су на месту. Са нагласком на „неки”.

Кување, гости и актуелна тема показали су се као добитна формула, сматра Југослав. Оптимизам који зрачи из емисије резултат је лепог партнерског односа са Иреном „који има и обрисе хумористичког програма”, додаје водитељ.

- Не бежимо ни од тешких тема и критичког сагледавања стварности, али у два и по сата програма има места и за онај други поглед на свет. Постоји један штрумпф Мргуд који све на свету мрзи. Не волим људе који све критикују, свуда проналазе ману, а не нуде никакво решење осим митских и несувислих. Колико год да не живимо у „веселим седамдесетим”, постоје ствари које су лепе и вредне похвале и из којих људи могу да извуку оптимизам. Баш то желимо са овом емисијом да поручимо. Може да буде боље, осећам да ствари и иду у добром правцу.

26 година верности

Радију и телевизији Студио Б Југослав је веран још од 1986. године.

- Ја сам генерално веран човек. Зато и нисам у вези. У оно време је била част ући у ту зграду. Читава генерација клинаца, међу којима сам био и ја, почела је да ради тамо и добила прилику да буде са људима који су били њихови идоли. Имати могућност да пет минута читате вести, да данима чекате да неко не дође на посао и ви га замените, то је било нешто вредно неодласка на летовање, рецимо.

Касније је са настанком Трећег канала ТВ Београд, Пантелић почео и тамо да ради, а у тренутку када је Радио Студио Б покренуо и свој телевизијски програм, Југослав је лако донео одлуку где ће наставити каријеру. Од 1993. у сталном је радном односу.

- Онда су кренула превирања деведесетих и сматрао сам да је морално да останем у кући која је упала у велике тешкоће. Тих година радили су се и садржаји који нису били у обландама културе, а која је моје опредељење. Радио сам у информативном програму, правио репортаже о избеглицама које су долазиле у Србију. За време бомбардовања сваке ноћи читао сам вести. Постојали су и периоди када нисам радио, као онда када је полиција ушла у нашу кућу марта 2000. године, па све до 5. октобра исте године. У том периоду смо правили програм на улици и емитовали га преко сателита. И што је важно, свих тих десет година радио сам готово без новчане надокнаде, као и остале колеге.

Наг и поспан

У то време је живео од новца који је добијао снимајући рекламе, на хиљаде њих. Био је ангажован око организације различитих филмских фестивала код нас, а из љубави, волонтерски, појављивао се и као глумац модел у студентским филмовима и спотовима наших познатих музичара, од Александре Ковач до састава „Хипнотајзд”.

- Александрин спот „Немој овако” снимали смо у зиму, иако је по сценарију било предвиђено да буде на лето. Лежао сам го поред отвореног прозора, док је Александра нешто ламентирала изнад мене. Требало је да глумим њеног дечка кога она оставља. Она пева, а ја спавам. Толико сам био уморан да сам заиста заспао, а они су ме повремено будили да ми промене фризуру и слично. Други спот који бих издвојио био је за песму „Нађи неког другог” састава „Хипнотајзд” који је режирао Стеван Филиповић. Снимали смо га у оронулом замку у Беочину и ту сам био католички свештеник, убица вампира.

Музику и даље воли и бави се њом приватно („понешто умем да одсвирам на клавиру и виолини, али не бих се дичио тим”) и у оквиру телевизије (један је од идејних твораца емисије „Јелен топ 10”). Са том емисијом и музичарима који у њој наступају, обишао је нашу земљу и све мале градове у њој. Одушевљен је пријемом и чињеницом да млади у тим местима познају све извођаче и њихову музику.

- Србија воли рокенрол, кад вам кажем!

За разлику од музике, филмске функције је напустио. Више није члан Савета Феста.

- Волим Фест и знам како би га требало реформисати уколико не желимо да постане обична ревија филмова, а чини ми се да, нажалост, иде у том правцу. Тај концепт Феста, који је постављен крајем деведесетих, погрешан је и превазиђен. Али, да бисте мењали нешто, треба да имате извршну моћ, а моји предлози као члана Савета нису били обавезујући за било кога. Мислим да Фест мора званично да постане такмичарски фестивал. Долазак познатих личности на фестивал није ни тежак ни немогућ посао, како се то сада представља, али то је посебна тема. Знате ли у колико светски успешних филмова играју наши глумци, а то уопште не користимо? Годишње се сретнем са двадесетак познатих страних глумаца и редитеља, као и ви, и знате да та гостовања могу да се договоре.

Зашто волим Београд

Југослав Пантелић се у емисији „Београде, добар дан” бави и својом првом љубављу, филмом, али је све окренуто ка животу престонице која се, по многим мишљењима, значајно и радикално мења последњих година.

- Имам година колико и Студио Б, али сам нешто млађи од Београда који волим јер је јединствен. Највише волим његове људе и младост. Гледам те неке клинце који су другачији од моје генерације, иду у корак са својим европским вршњацима, упућени су на будућност и ми, мало старији од њих, треба да их пратимо и разумемо. Можда немају искуства, али окренутост ка будућности не смемо да заборавимо. Било је ружних периода у животу Београда. Не желим да звучим као политичар, али мислим да идемо ка бољем сутра. Видим да се и људи другачије понашају према граду у коме живе, мада неке ружне навике не могу да се промене преко ноћи. У време социјализма смо се улењили и зато данас многи не желе да преузму одговорност низашта.

Последњих десетак година Југослав се бави и једним делом Београда – Калемегданом за који каже да би више волео да га види као центар друштвеног и културног живота, него као парк.

- Прилично сам опседнут животом деспота Стефана Лазаревића. Ишао сам по страним архивима, скупљао грађу, од Трста преко Будимпеште до Дубровника и Истанбула, јер је као један од најбољих владара Србије код нас био стављен у запећак историје. Тог човека овај град и ова земља треба да славе много више због онога што је као малолетан младић, у немогућим околностима, урадио за Србију и Београд од којег је створио напредну престоницу за оно време. Његово утврђење се налазило на Калемегдану и жао ми је што се не обнови на прави начин. Историји средњовековне тврђаве посвећујем велики део слободног времена. У мојој породици се доста говорило о томе, а живот деспота Стефана ми је био филмичан. Малолетни дечак губи оца у чувеној бици, а касније своју сестру даје убици свог оца да му буде жена, још буде војник у војсци убице свог оца. Истовремено гради добре односе са Западом и Србија улази у доба просперитета све до пада Смедерева под турску власт. Желео сам да напишем филмски сценарио о њему, а онда сам се окренуо прикупљању мало познатих чињеница о деспоту које бих ставио у неку врсту биографије, али не романсиране. То сада доживљавам као своју мисију.

Ирена Јовановић
Још деце, зашто да не?

Ирена Јовановић и Југослав Пантелић: Не треба бити мргуд
(клик за увећање)


Почетак Иренине новинарске каријере везан је за њену баку Смиљу из Сомбора и Звонка Богдана чије је песме бака сјајно певала. Из родног Краљева одлазила је код баке на летње распусте и била опчињена њеним причама из европских метропола које је у младости обилазила. Ирена је баку снимала касетофоном како пева, док је себе пронашла у улози најављивача програма, монтажера и уредника тих снимака.

Никада касније није направила неки корак више ка медијима. „У Краљеву једноставно није било могућности за то, није било не знам колико радија или ТВ станица где бих могла да се опробам у томе, а ни у мојој породици нико није имао везе са јавним животом”, објашњава Ирена. Желела је да студира италијански језик, али како је остала „испод црте”, уписала се у Вишу туристичку школу да не би губила време.

- За време студија почела сам да радим и у туристичкој агенцији, као представник у Црној Гори, на Јахорини и у Грчкој. То ми је значило, да стекнем искуство и упознам различите људе и њихове односе. Ти туристи путовали су више од мене и уживала сам да као мали студент слушам њихове космополитске приче.

Тако је Ирена стигла је и до агенције „СТБ Тревел” која је припадала Студију Б. Било је то време уочи бомбардовања наше земље 1999. године. Са почетком рата, агенција је расформирана и запослени су прешли на друге послове у оквиру предузећа. Ирени је запало да чита вести. „И то у оној ноћи када је погођена зграда ЦК у Београду.” Није имала никакво новинарско искуство, а први партнер са којим је читала те јутарње вести био је управо Југослав Пантелић. Мислила је да ће то бити само за један дан, а онда су је питали: да ли би ово наставила да радиш? Одговор је био потврдан.

- Било ми је занимљиво, осећала сам се корисном и купила сам знање, од ујутру до увече, без смене, да би ме тадашњи директор Ђоко Вјештица изненада убацио у једну емисију да будем водитељ са гостима из области туризма.

Највише се плашила лапсуса, погрешно изговорених речи, коришћења сленга и поштапалица, јер јој је јако било битно да говори правилно. Ирена се, некако, посветила комуналним вестима, јутарњем програму и Градском дневнику који је био претеча садашње емисије „Београде, добар дан”. Забава и култура нису биле део њеног професионалног интересовања.

- Хтели смо да оживимо поподневни програм, да Студио Б добије програм чији би део хтели да буду гледаоци, да пожеле да седе међу нама, да их опусти и забави. Уз Југослава сам се враћала у своју младост, свему што сам волела у музици, филму, култури, али је то ишло лагано. У почетку су нам многи замерали ту неравноправност, што ја превише тихујем, а он много прича. А пре тога сам важила за велику причалицу. Кад смо заједно, имам потребу да испоштујем Југослава, и да свако од нас управо буде задужен за област која му одговара. Поред тога, некад сам у емисији и ја слушалац и пратим оно о чему Југослав прича.

Ирена је јутарњи тип. Волела је рано да устане, да дође на посао одморна и испавана док јој нико није покварио дан. Дуго се прилагођавала поподневном раду „али сада је у реду”. Са Југославом се добро слаже, али нам открива да је њен колега „немогућ” када је напет.

- У напетим ситуацијама он је немогућ, а ја сам неупотребљива. Ми доста причамо ван програма и трудимо се да се коригујемо како не бисмо дошли у ситуације које нас непотребно коштају живаца. Никада нисмо имали веће проблеме, а ти мали се односе на пребацивање тензије на оног другог.

За неко приватно дружење немају много времена, али...

- Моја деца обожавају Југослава, посебно најмлађи Лаза. Југослав има обичај да се нуди да ми чува децу. Каже да сам ја „жена херој” и да, ако ми треба помоћ, „могу овог викенда да ти узмем једно дете, али не више од тога”. И дешава се да му кажем „гори си од мог детета”, посебно кад ми поставља хиљаду питања и одговоре очекује одмах.

Удата за храброг човека

Док је крупним корацима грабила напред у каријери, Ирена је имала времена и да се уда за Душка („једног храброг човека који је целог живота био приватни предузетник и који је покренуо много фирми”) и да постане мајка троје деце. Са сетом размишља о томе како је она била слободна у свом детињству, да је унутар четири зида била само кад дође време за спавање, док су њена деца углавном код куће. „Живе у центру града, али стиснутије него ја у њиховом узрасту, такво је време”, каже.

Никада је није плашила трудноћа, ни обавеза око сваког новог детета.

- Живот има потребу да се креће, нешто ће се променити хтео то или не. Милион ствари се око нас променило, али људи нису. Било ми је нормално да имам децу и нисам размишљала да ли ће то да ме лиши било чега. Волим да радим на Студију Б и волим да сам са децом. Не бих имала ништа против још деце. То не бих планирала, али бих се снашла.

Мајчинство је смирује, чини је храбријом.

- Посебно најмлађи син Лазар од четири године који ме кући дочека са најневероватнијим питањима. Лука има једанаест година, а Сара шеснаест. Она је ћерка мог мужа из првог брака, мада је била сасвим мала када смо почели да живимо заједно, тако да је сматрам својим првим дететом. Дешавало ми се да истог дана имам емисију, испит на студијама новинарства, које завршавам, и свакакве обавезе и да ми понекад дође да викнем на дете када је немогуће. Увек сам успевала да се суздржим, јер ми је ужасно када видим неку мајку како на улици туче дете или виче на њега.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak