На Кванташу као у Њујорку

На улазу у Кванташ ретке купце прво дочекују редови кромпира, углавном из Драгачева, Ивањице, Чачка… Фебруар је одувек био тежак месец за продавце, а овај фебруар нарочито. Народ је остао без пара, па све ређе овде залазе и власници пиљара, мини маркета, ресторана, који су некада куповали и по четири, пет џакова робе, а сада преполовили. Када је ударао онај страшни минус, тешко им је било шта помагало да се угреју, а београдски Кванташ је личио, како шаљиво примећују продавци, на улице Њујорка: запале ватру у бурету, стану у круг и потерају литар домаће, па ко преживи. Било је дана кад купаца није било ни за лек.

Грејање уз буре

Док разговарамо, грејући се уз буре, зауставио се црни „БМВ“, величине дизел локомотиве. Стакло се само спушта, а возач пита пошто је кромпир.

- Кило је 25 динара – одговара продавац Видан Јовановић из Ивањице.

- Стави два џака назад – додаје возач не излазећи из кола, даје новац, затвара прозор и одлази без поздрава.

Видан овде проводи скоро целу недељу и више ни сам није сигуран колико се посао сада исплати.

- У сваком случају, нешто мора да се ради – каже, и то илуструје вицем: – Питају једног како му се исплати да продаје ћевапе по девет динара, а он одговара да се не исплати, али и он поједе по који комад. Тако и ми. А породице видимо за викенд, или накратко кад одемо да дотерамо робу – објашњава он.

Видан је један од продаваца који су изнајмили собе у близини пијаце, па зиму није осетио као његове колеге, које су спавале у камионима и шаторима направљеним од металних решетки прекривених церадом или пластичном фолијом. Ту се, захваљујући ручно прављеним скаламеријама од плинских боца, греју, кувају, чувају робу од смрзавања, а спавају на дебелим слојевима сунђера.