Заборавнима

На робији сам сазнао за пуковника Радомира Вељковића, затвореног у лудници Централног затвора у Београду због неовлашћеног излагања својих увида у лик у дело Јосипа Броза док је тај још био жив. Један од стражара ми је казао и за официре ЈНА погубљене у подземним просторијама ЦЗ-а због нечег сличног.

Претходно, сазнао сам – не од свог оца, пуковника Озне из 1944 – за Голи Оток и хиљаде побијених на њему и по другим логорима и казаматима Југославије. Од друга из разреда сазнао сам за његовог оца, нижег функционера, убијеног приликом покушаја бекства из Титославије.

После одлежаних две године и три месеца, што у ЦЗ-у, што у Забели, гледао сам прогон и Гојка Ђога због прераног оглашавања, те суђења шездесетосмашима и ‘‘троцкистима’‘, саборцима из ‘‘Јунских гибања’‘ 1968.

У изгнанству у Северној Америци, срео сам стотине преживелих из Брозових логора, затвора и са Зиданог Моста, Кочевског Рога, и других, мање познатих стратишта. Четници нису имали ништа против мог породичног порекла, као ни збораши. Једини који су имали мржњу и презир за сваког ко није од њих били су и остали комунисти, и њихов биолошки и духовни пород – у који би, по некима, ваљало убројити и мене.

Овај увод пишем јер је, у нас, на помолу још једно понављање истих политичких и културолошких злочина, и злодела противу самог бића овога народа које смо, за живота нас baby boomers-а – нараштаја рођеног током и одмах после Другог светског рата – имали несрећу да гледамо пречесто. Оно што ме је нарочито подстакло на овај текст су безбројни чланци, коментари и блогови на патриотским сајтовима који занемарују и много више од личних судбина, чије би само набрајање захтевало томове текста.

Наиме, под псеудонимима (’‘никовима’‘) и кринкама (’‘аватарима’‘), многи аутори поменутих написа – судећи по жестини, подметањима и непоштењу – као да су ‘‘на задатку’‘, или пак лакоумни, неодговорни и необразовани. Иза неких као да назирем ‘‘другове’‘ познијих година који би лажима, клеветама, и сплеткама да премажу сав злочин, јад и беду својих, не само професионалних биографија.

Ћутња тог мноштва о очевидном, и галама око свега што би по њима требало да видимо и мислимо јесте заглушујућа.

Јер, ако и занемаримо Брозову страховладу, када се углед и положај, рецимо у култури, стицао хвалоспевима доживотном Председнику и Партији, или макар муком о њиховим злочинима, те хорско подилажење службенику комунистичке тајне службе Милошевићу, или петооктобарско клицање његовим наследницима из истог устројства, чиме данас правдати извикивање Коштунице, Томислава Николића или Двери као спасилаца који би предупредили Српску револуцију – или је, опет, упутили невидом?

Зар се ‘‘изборима’‘ – спрејом обележени од оних који краду да би постојали – бирајући између безличних, покварених, неспособних или проданих, можемо издићи из Пада? Јер, нико и не помиње отварање истинских досијеа и архива Удбе, Коса или Бије, без којих је сва наша историографија од 1941. фалсификат, а сама повест неразумљива. Уз то, већи део ‘‘јавности’‘ као да не занима откуда ‘‘бизнисменима’‘ и криминалцима са легитимацијама војне или цивилне Службе новац да, после самоуправног социјализма, присвоје читаве делове привреде? Начело plausible deniability (’‘уверљивог порицања’‘) очигледно царује и овим ‘‘просторима’‘, иако је јасно да су такви средства могли добити само из иностранства или од државе – или и од једних и других, у договору.

Нико се не пита ни спрам чега сви лумени брозовске и југословенске културе и даље владају српском? (Погледати списак угледних интелектуалаца Двери.) Ни позападњење Цркве као да се не догађа, нити отворено, државно натурање полне изопачености.

На све то, на интернету и у разговору све је више оних који би, веле, побили на стотине, па и хиљаде издајника, одрода, лопова и сличних – као да не схватају, или исувише добро знају, да би још један преокрет изведен у крви (’‘рођени у крви’‘ масонска је крилатица) обновио све од чега бисмо да се спасемо.

Јер, једно од првих неизречених питања које сам поставио оцу, предратном комунисти, партизанском првоборцу, удбашу, дипломати и функционеру Савезне скупштине, било је: ‘‘Тата, јеси ли ти стрељао икога?’‘

Осетивши шта ми је на души, отац ме је уверавао да није знао ни за Голи Оток, задужен за друге послове.

Заиста, хоће ли будући кандидати за крвнике и мучитеље имати макар толико обзира према своме породу? И, како се мисле искупити исприкама какве нови нараштаји неће моћи да прихвате – о понечему, ипак, обавештенији од претходних?

Варијанта ‘‘уза зид’‘ – сасвим могућа у непосредној будућности, с наших нарави, огорчења и, надасве, стида – уздигла би у мученике чак и олош. Погубљења би окренула многе Србе противу револуционара, а нарочито нових власти.

Године 1958, на њујоршкој телевизији гледао сам, уживо, пренос стрељања контрареволуционара на Куби, који је беху претворили у бордел и казино за Американце. Пред раку су довођени у групама од по двадесетак и плотунима обарани у њу. То је трајало десетак дана, па су следиле године чамаца и бродица којима су кубански приврженици ‘‘бољег живота’‘ хрлили ка земљи чијим очима беху научили да гледају своју. Истина, већина их се није осећала пониженим – и наше малограђане тиштећи једино неудобност. Ти изгнаници, до доласка Кастра на власт не одвише заинтересовани за политику, и даље превиђају узроке свог јада. Гневни, чекају да неко у ‘‘међународној заједници’‘ оконча и опит с Кубом, и Латинску Америку поново доведе у ред.

Држећи се мудрости ‘‘стрпен спашен’‘, надајући се, у оквиру својих сведених живота да се да ‘‘добро живети’‘ мимо ичега што се дешава чак и у непосредној близини, тешећи се да ‘‘неће мене’‘, и многи Срби као да су заборавили усташке редове за клање, или слике на којима по неколико Хрвата с пушкама о рамену воде четвороредове српских сељака у неповрат. Какофонијом пиштаљки, шерпи и лонаца се никада није освајало што се може једино крајњим самопрегором, нити је то могуће преко компјутера, такмичењем у громогласју.

Заиста, како пуцати неком у потиљак, или у чело?

Шта значи зазивати Русе да нас спасу, некадре да спасу себе? Зар нам пример Кадијевића који је 1991. отишао у Москву да пита хоће ли нас они подржати ништа не казује? Зар смо само због руског ‘‘њет’‘ ратовали како дотле нисмо – осим, можда, 1885. с Бугарима?

Српска револуција – преврат попут Мајског 1903, али без касапљења кукаваца којима смо допустили да нам владају, по њиховим правилима – може нам дати прилику да се вратимо путу којим нас беху запутили Карађорђе, Вук Караџић, Његош, Марко Миљанов и Владика Николај. Њом се можемо одужити српским родољубима, побијеним у Солуну 1917. да се задовоље странци. И мада их има који ће тврдити да је и то било изнуђено, и да без тога не бисмо добили прилику да пробојем Солунског фронта повратимо слободу и створимо ‘‘Велику државу’‘, ваља знати да нас ‘‘свет’‘ није признао из великодушја, већ прорачуна. Истинска српска држава могла би наиме бити заразан пример – ни империја ни колонија већ, као до Вељега рата, крајина спрам грабљиваца а уточиште прогоњенима.

Ко се још усрећио жртвовањем части, макар се и обогатио?

Како, осим делом, објаснити заборавнима да смо потомци бољих од себе а да можемо, дао Бог и срећа јуначка, постати преци још бољима?