Предизборне чаролије

 Зимска чамотиња немилице троши политичку енергију. Власт је у леденим данима била у сметовима до појаса, а прваци су се радо сликали тамо где се долази само једном.

Српски југ изумире биолошки и на сваки други начин, то је предео у коме су преживели старци само мотиви са суморне разгледнице и поруке на њој: Ево их, живи су, фала Господу, држава брине о њима.

Е сад, тешко је на том месту разграничити бригу од агитације. Кад год неко од важних људи оде међу ојађене, ту су гомиле новинара који ће остатку народа пренети гласове о бодрости народних лидера и њиховом људском лицу.

Још није било вести, ако је она уопште могућа, о томе да је неко из врхушке отишао међу сметове, а да није вукао камарилу за собом. Уз наредбу: без снимања, без великих аброва, овде сам као човек међу људима.

Можда се и десило, али није било кога да јави.

Шта год да буде, снег ће отићи под снагом сунца. Можда ће нас заобићи поплаве („ако отапање буде постепено”). Али јављено је да ће избора свакако бити. Крајем априла можда, почетком маја, сигурно.

На политичкој кванташкој пијаци већ се праве најразноврсније комбинације. Све је мање оних који не би ни са ким, а све више рачунџија који би било са ким. Ако се изузму неки претерано ниски ударци, иначе уобичајени предизборни борачки захвати, српско политичко позориште постаје прилично досадно.

Исти људи, иста позната лица. Исте, или скоро исте увреде, идентичне реплике. Сви чија носећа имена већ наслућујемо на гласачким листићима, већ су били у власти. Сви, који су данас на власти или у опозицији, већ су били и на власти и у опозицији. Весна Пешић лепо каже да не види било кога који би било шта могао да промени.

Ако изузмемо апсурдну позицију остатака СПО у односу према сопственом уделу у власти, све што слутимо да ће се догодити, већ се догодило. Нова влада ће морати да разреши елементе непостојеће националне стратегије Србије, садржане у нерешивом једначењу супротности: И Европа и Косово. На том нивоу свакако ће се појавити нове генерације патриота и издајника, страних плаћеника и аутентичних чувара националне алхемије: дакле, ни једно ни друго, можда неутрална Србија сама са собом.

Наравно да се српска политичка естрада не може завршити на утопијама насталим само из разбарушеног аутизма. Ненадмашни забављач из Схевенингена, Војислав Шешељ, још није рекао последњу реч.

Између тужилаштва, судија и војводе, годинама се одвија трагикомични водвиљ, при чему нико, па ни речени суд не може да издржи надгорњавање са паралогизмима оптуженог и његовом логиком апсурда.

Према сопственом казивању, Шешељ је у више наврата био на граници смрти, нешто под утицајем лабавог штрајка глађу, мало пред небригом затворских лекара. Ових дана му наводно једна велика сила ради о глави шаљући опаке електромагнетне таласе.

Ако је Шешељ заиста био у животној опасности, његов донкихотовски дух је у прилици да се претвори у жалопојку против онога што је сам желео. Ионако је тај процес непристојно дуг и заснован на логици коју је војвода сам успоставио. Али својом новом изјавом, намењеном српској политичкој јавности, професор и писац сто кила књига, унео је свежину на ледену српску политичку пијацу.

Један од његових животних циљева, како је рекао, јесте уништење Српске напредне странке. Војвода никада није праштао политичким синовима који су се одметнули од њега. Нема замамнијег салта мортале од онога који су извели Тома Николић и Александар Вучић. Обојици је писац обимних дела посветио бар по једну књигу са типичним насловима.

Најава о уништењу је, пре свега, политичка. Нема са ким то да уради Шешељ но са Тодоровићем, Радетом и Лидијом Вукићевић. Дакле, претња сама по себи, доказ је да велики мајстор надриполитичке игре нема снаге за њено остварење. Али, било би сулудо да је он превидео однос снага, иако Србија из које је отишао више не постоји. Војвода је желео да каже само ово: ма како се данас звали, ма колико мењали своје оријентире, ја сам вас створио. И бићу вам терет и сваконоћни кошмар.

Хтео је да каже још да је такву хипотеку, у било каквом напредњачком преображају, скоро немогуће поднети без пораза.

Нова утопија војводе Шешеља садржи у себи довољно мазохизма, бар као одлазак у хашки казамат. Његова идеја да радикалском историјом компромитује напредњаке, само на први поглед је апсурдна. То је прави Шешељ, исти онај чији је тестамент пре неколико година тако потресно прочитао Александар Вучић.