Ljubivoje Ršumović: Razmišljanje o sreći

Kažu da postoje tri vrste sreće: dobra sreća, loša sreća i zla sreća. Dobra i loša sreća, čini se, ne zavise od čoveka, nego od slučaja i sticaja okolnosti. Jedino zla sreća zavisi od ljudi, jer su “sva zla ovoga sveta ljudi proizveli”. Niko se ne rađa zao, ni čovek, ni ptica, ni životinja, ni bukva, ni maslačak, ni kopriva, pa čak ni mankanilja, najotrovnija biljka na svetu. Od svih živih bića jedino se čovek vremenom prozli. Može li sreća, sama po sebi, da bude zla? Ne može, sve dok ne dopadne u ljudske ruke. Treba razlikovati zlu sreću od nesreće.

Zla sreća je ona koju zao čovek čini drugom čoveku. Poznato je da jedino ljudi i pacovi bez razloga ubijaju svoje saplemenike. Zla sreća je proizvođač najcrnje nesreće. Ako verujemo pesniku kad kaže: “Sreću ne možeš stići, možeš je samo sresti”, onda je dovoljna i ona kongitivna, urođena, inteligencija, o kojoj piše prof. dr Danijel Goleman, da shvatimo da za personifikovanom srećom, zaista, ne vredi trčati, treba je čekati. S druge strane, emotivna inteligencija, koja se uči i razvija celog života, savetuje nam da budemo “motivisani, puni nade i optimizma i onda kad doživljavamo neuspehe na putu do nekog cilja”.

Već se pitate zašto ovoliko razglabamo o sreći? Zato što je Srbija pretrpana igrama na sreću, kazinima i kladionicama, lutrijama i tombolama, prognozama i bingo-zabludama! Ljudi sede i čekaju dobitak, bilo kakav, jer su se umorili od trčanja za poslom, za dostojanstvom, za lepom rečju, za nadom. Šta je to nego tragično pomanjkanje emotivne inteligencije u neravnopravnoj borbi protiv zle sreće.