Tadić ne sme da otvori sukob za Zapadom

Dobri poznavaoci političkih i diplomatskih prilika i aktivnosti u Srbiji, i onih koje se odnose na Srbiju, znaju šta su aktuelni ciljevi spoljne politike SAD-a vezani za našu zemlju, ali i većine zapadnih država okupljenih u NATO-u.
Prvi je cilj neutralisati uticaj Rusije, ne dozvoliti njegovo jačanje, angažujući se na njegovom pacifikovanju i umanjenju.
Drugi cilj je podsticanje Srbije ka evroatlantskim integracijama po utvrđenim pravilima,t i na način kako taj proces vide SAD i njeni saveznici.
Treći cilj zapadnih sila na čelu sa SAD-om i Nemačkom je primoravanje Borisa Tadića i državnog vrha Srbije na bezuslovnu kapitulaciju u pogledu dosadašnje Vladine politike prema Kosovu i Metohiji, što praktično znači prihvatanje Ahtisarijevog plana i nezavisnosti Kosova.
Sa tako postavljenim ciljevima, usmerenim ka objektivno prozapadnoj Vladi i predsedniku republike Borisu Tadiću od strane najvećih sila Zapada, Srbija i njen aktuelni državni i politički vrh nemaju mnogo manevarskog prostora i mogućnost da se izmeste iz pozicije između čekića i nakovnja.
Svako konfrontiranje, bilo tiho ili otvoreno u pravcu ostvarivanja ta tri cilja zacrtana od država Kvinte, Borisa Tadića i aktuelne Vlade za posledicu ima angažovanje zapadnih resursa u korist alternativnih političkih faktora u Srbiji. U ovom slučaju SNS-a predvođene Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem s jedne strane, i angažovanjem obaveštajno-bezbednosnih, medijskih, društvenih resursa, oličenih pre svega u NVO zapadne orijentacije i zavisnim od Zapada, s druge strane, na zadacima destabilizacije, kompromitacije ili političke eliminacije aktuelne garniture vlasti zbog blizine održavanja izbora u Srbiji Su sva tri strateška cilja Zapada vezana za Srbiju suprotna su legitimnim državnim i nacionalnim interesima, mada je praksi mnogo važnije što su u suprotnosti sa voljom većine građana. To znači da udovoljavanje takvim ciljevima velikih zapadnih sila zasigurno vodi ka topljenju rejtinga aktuelnog političkog i državnog vrha, i za posledicu zasigurno ima gubitak izbora, a ponekim akterima znači i kraj političke karijere. Ovde je fenomen da su državni i nacionalni interesi istovetni sa ličnim interesima naših političkih aktera, a paradoks je da su ti akteri iako prozapadne orijentacije izloženi pritisku upravo zapadnih sila, što samo po sebi ukazuje da u međunarodnim odnosima nema mesta laičkom poimanju prisutnom u Srbiji da Zapad podržava proevropske snage, a ne one druge. Činjenica je da svaka velika sila, bila Zapadna ili Rusija, podržava isključivo svoje državne interese, a lokalne partnere i saveznike isključivo bira po njihovoj spremnosti da doprinesu ostvarenju ciljeva i interesa tih velikih sila u Srbiji.
Jasno je da ta tri cilja SAD-a i njenih saveznika ne mogu da se prežive u unutrašnjoj političkoj realnosti. Onaj ko danas, posebno u ovoj izbornoj godini, izrazi otvorene antiruske stavove gubi rejting, oni političari koji otvoreno zagovaraju evroatlantske, pre svega atlantske, tj. NATO integracije, gube rejting. Oni koji otvoreno prihvate nezavisnost Kosova i Ahtisarijev plan kao rešenje kosovskog čvora takođe gube rejting.
Svako konfrontiranje, bilo tiho ili otvoreno u pravcu ostvarivanja ta tri cilja zacrtana od država Kvinte, od strane Borisa Tadića i aktuelne Vlade za posledicu ima angažovanje zapadnih resursa u korist alternativnih političkih faktora u Srbiji. U ovom slučaju SNS-a predvođene Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem s jedne strane, i angažovanjem obaveštajno-bezbednosnih, medijskih, društvenih resursa, oličenih pre svega u NVO zapadne orijentacije i zavisnim od Zapada, s druge strane, na zadacima destabilizacije, kompromitacije ili političke eliminacije aktuelne garniture vlasti zbog blizine održavanja izbora u Srbiji.
S obzirom na svu složenost trenutka državni i nacionalni interesi Srbije nisu ni konfrontacija sa velikim zapadnim silama, posebno ne sa SAD-om i Nemačkom od strane aktuelne vlasti predvođene Borisom Tadićem, ali ni kapitulacija Vlade Srbije pod pritiskom kojim je vlast izložena od strane velikih sila.
Interes SNS-a, ali ni lični interes Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, ne može biti, ukoliko su politički dovoljno inteligentni, prihvatanje uloge destabilizatora aktuelne garniture vlasti i državnog sistema, uz prateće penetrisanje uticaja velikih zapadnih sila u tu veliku opozicionu stranku uz “obećanje” da mogu da osvoje vlast uz pomoć “velikog brata”, i uz očekivanja “velikog brata” da će zauzvrat SNS biti spreman da uraditi kao vlast u Srbiji ono što Boris Tadić očigledno do sada nije bio spremna.
Kako se bude bližio dan održavanja izbora tako će pritisak i velikih sila Zapada, ali i drugih poput Rusije, da raste u odnosu na naše političke strukture, kako pozicione tako i opozicione, a na štetu građana Srbije i dobrog dela političke elite.
Boris Tadić ne sme da dozvoli ni sebi lično, a ni Srbiji, da bude uvučen u otvorenu konfrontaciju sa velikim Zapadnim silama. Srpski državni i nacionalni interes diktira najbolje moguće odnose sa SAD-om i Nemačkom pre svih. Ali je neophodno da redefiniše strategiju odnosa prema silama i njihovoj metodologiji ostvarivanja uticaja, interesa i ciljeva u Srbiji.
Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić imaju delikatniji zadatak pred sobom. Pred njima je izbor da li će biti srpska partija ili puko sredstvo za ostvarivanje tuđih ciljeva i interesa.