Priča o Vučku, konju Dori i nadi
|
Da li ste nekad čuli za izraz "bogaljija"? Tako u Metohiji zovu čoveka koj je siromašan al' pošten i skroman. "Od usta odvaja" da bi pružio drugome. Ćuti i trpi.
Takav
je junak naše priče, Aleksandar Stolić zvani Vučko iz Velike Hoče u Metohiji.
Vučko potiče iz porodice učenih ljudi. Deda je bio sveštenik, dva brata doktori nauka, sada žive u Srbiji. Vučko je ostao da živi u Hoči gde je i osnovao porodicu.
On i Radojka su izrodili troje dece, dve ćerke i sina. Kuća puna dece, bila bi puna radosti da nije bilo bolesti.
Radojka je imala distrofiju mišića, Vučko epilepsiju, devojčice su nasledile majčinu bolest a sin jedinac Dejan je iznenada preminuo u 15-oj godini života.
Život Stolića je bio omeđen tragedijom, bolešću, nemaštinom, mukom.
O
timao se nekako Vučko da preživi, da prehrani porodicu, da traje.
U tome mu je pomagao i njegov najbolji prijatelj, desna ruka u poslu, konj Dora. Riđan je bio spas u nevolji, oslonac, život i više od života. Vučko je sa svojim konjem obrađivao zemlju, prevozio drva, grožđe, vino. Nadničio je kod drugih da bi prehranio svoje. Ništa mu nije bilo teško, povemeno ga je lomila epilepsija koju je kontrolisao lekovima.
Jedna od ćerki, Jovanka se udala i rodila sina kojem su dali ime Dejan. Dobio je ime po pokojnom Vučkovm i Radojkinom sinu jedincu. Pored imena, Dejan izuzetno liči na svog ujaka. Iskra radosti se vratila u dom Stolića.
A
li ne za dugo.
U jutarnjim satima 31.janura 2012.godine izbio je požar u štali Stolića.
Kad je Vučko video vatru u dva koraka je uleteo u štalu.
"Ljudi, moj konj je u stali", "Pomozite" "to je moj hranilac" "to je spasitelj moje dece" "Šta ću bez njega ljudi"?
Vikao je i glas se gubio u dimu i plamenu. Prekasno. Ugljenisano telo konja Dore je bilo u štali. Konj je bio vezan za jasle i nije mogao da pobegne od vatrene stihije.
Komšije su jedva izvukle Vučka iz štale.
Štala je izgorela do temelja, izgoreo je i deo kuće koji se naslanjao na štalu, sav zimski ogrev, slama, seno, i konj Dora. Vučko je prenet u bolnicu u Kosovsku Mitrovicu.
Zbog opekotina, danima nije mogao da otvori oči. Dok ovo čitate Vučko još uvek
ne oseća svoje ruke. Život mu nije ugrožen, ali kao da i jeste. Skupe lekove
nema čime da plati, zbog strašnih smetova i velike zime porodica nije u
mogućnosti da ga obiđe.
Trpe i ćute u vlažnoj kući u Hoči.
Zima, sneg, studen i strah su se uselili u polusagorelu kuću Stolića. Radojka, Vučkova supruga, ophrvana brigom skoro i ne spava, možda i ne diše, možda i ne živi.
"Na ovu našu muku i bolest, pa i ova nesreća da nas zadesi, samo da mi Vučko ozdravi" govori više sebi nego drugima. Komšije i rođaci su pomogli koliko su mogli. Na Kosovu je svima potrebna pomoć.
Kuća Stolića je tragična prica sa Kosova i Metohije. Tamo stanuju bolest, nemaština, neizvesnost i tragedija.
Nade je i bilo. I ona je otišla sa konjem Dora.
Preko H.F.Stara Raška iz Toronta poslali smo 1.500 porodici Stolić. Za lekove, za krov, za ogrev, za nadu, za život.
Među darodavcima su Krajiško Prelo iz Vindzora, Milan Stanković, Snježana Ga-ćeša, Slavko Vidaković iz Vindzora.
Pridružite se da nadu pretvorimo u stvarnost. Podelite ovu priču sa svojim prijateljima.
Da se opet radost vrati u dom Stolića u Velikoj Hoči
Radmila Mičić
Redakcija lista "Novine Toronto", kao i uvek, podržava i ovu akciju. Pomozite porodici Stolić, koja je ostala na Kosovu i Metohiji, jer druge kuće nemaju. Uz sve bolesti i poteškoće oni ne odustaju. Vode borbu i nadaju se boljem životu.
Za više informacija javite se Radmili na
e-mail:mojisnovi011@yahoo.com
Vučko potiče iz porodice učenih ljudi. Deda je bio sveštenik, dva brata doktori nauka, sada žive u Srbiji. Vučko je ostao da živi u Hoči gde je i osnovao porodicu.
On i Radojka su izrodili troje dece, dve ćerke i sina. Kuća puna dece, bila bi puna radosti da nije bilo bolesti.
Radojka je imala distrofiju mišića, Vučko epilepsiju, devojčice su nasledile majčinu bolest a sin jedinac Dejan je iznenada preminuo u 15-oj godini života.
Život Stolića je bio omeđen tragedijom, bolešću, nemaštinom, mukom.
O
timao se nekako Vučko da preživi, da prehrani porodicu, da traje.U tome mu je pomagao i njegov najbolji prijatelj, desna ruka u poslu, konj Dora. Riđan je bio spas u nevolji, oslonac, život i više od života. Vučko je sa svojim konjem obrađivao zemlju, prevozio drva, grožđe, vino. Nadničio je kod drugih da bi prehranio svoje. Ništa mu nije bilo teško, povemeno ga je lomila epilepsija koju je kontrolisao lekovima.
Jedna od ćerki, Jovanka se udala i rodila sina kojem su dali ime Dejan. Dobio je ime po pokojnom Vučkovm i Radojkinom sinu jedincu. Pored imena, Dejan izuzetno liči na svog ujaka. Iskra radosti se vratila u dom Stolića.
A
li ne za dugo.U jutarnjim satima 31.janura 2012.godine izbio je požar u štali Stolića.
Kad je Vučko video vatru u dva koraka je uleteo u štalu.
"Ljudi, moj konj je u stali", "Pomozite" "to je moj hranilac" "to je spasitelj moje dece" "Šta ću bez njega ljudi"?
Vikao je i glas se gubio u dimu i plamenu. Prekasno. Ugljenisano telo konja Dore je bilo u štali. Konj je bio vezan za jasle i nije mogao da pobegne od vatrene stihije.
Komšije su jedva izvukle Vučka iz štale.
Štala je izgorela do temelja, izgoreo je i deo kuće koji se naslanjao na štalu, sav zimski ogrev, slama, seno, i konj Dora. Vučko je prenet u bolnicu u Kosovsku Mitrovicu.
Zbog opekotina, danima nije mogao da otvori oči. Dok ovo čitate Vučko još uvek
ne oseća svoje ruke. Život mu nije ugrožen, ali kao da i jeste. Skupe lekove
nema čime da plati, zbog strašnih smetova i velike zime porodica nije u
mogućnosti da ga obiđe.Trpe i ćute u vlažnoj kući u Hoči.
Zima, sneg, studen i strah su se uselili u polusagorelu kuću Stolića. Radojka, Vučkova supruga, ophrvana brigom skoro i ne spava, možda i ne diše, možda i ne živi.
"Na ovu našu muku i bolest, pa i ova nesreća da nas zadesi, samo da mi Vučko ozdravi" govori više sebi nego drugima. Komšije i rođaci su pomogli koliko su mogli. Na Kosovu je svima potrebna pomoć.
Kuća Stolića je tragična prica sa Kosova i Metohije. Tamo stanuju bolest, nemaština, neizvesnost i tragedija.
Nade je i bilo. I ona je otišla sa konjem Dora.Preko H.F.Stara Raška iz Toronta poslali smo 1.500 porodici Stolić. Za lekove, za krov, za ogrev, za nadu, za život.
Među darodavcima su Krajiško Prelo iz Vindzora, Milan Stanković, Snježana Ga-ćeša, Slavko Vidaković iz Vindzora.
Pridružite se da nadu pretvorimo u stvarnost. Podelite ovu priču sa svojim prijateljima.
Da se opet radost vrati u dom Stolića u Velikoj Hoči
Radmila Mičić
Redakcija lista "Novine Toronto", kao i uvek, podržava i ovu akciju. Pomozite porodici Stolić, koja je ostala na Kosovu i Metohiji, jer druge kuće nemaju. Uz sve bolesti i poteškoće oni ne odustaju. Vode borbu i nadaju se boljem životu.
Za više informacija javite se Radmili na
e-mail:mojisnovi011@yahoo.com
Dodaj komentar