Pozorište na recept

GLUMICA Gorica Popović ove sezone obeležiće tri decenije na sceni Ateljea 212. Baš toliko prošlo je od kada su Muci Draškić i Mira Trailović pozvali mladu asistenkinju FDU (kod profesora Predraga Bajčetića, na predmetu “Dikcija i gluma”) da se pridruži velikom ateljeovskom jatu. Ali, prva popularnost stigla je još u studentskim danima - s muzičkom grupom “Suncokreti”.

Potom su se nizale pozorišne, TV i filmske uloge, dok nas poslednjih godina prijatno iznenađuje svojim autorskim projektima najšireg spektra: od rediteljskih predstava do samostalnih izložbi. Jedan od njih, “Muzičko veče sa zvezdama” čiji je glumica bila i izvođač i domaćin, nedavno je premijerno izveden u UK “Vuk” na Dan zaljubljenih...

- Jubileje i te pompezne stvari baš ne obožavam, ali bi možda bilo lepo da nekim programom, sličnom ovom u “Vuku”, obeležim jubilej u Ateljeu - kaže naša glumica, i sama iznenađena da se toliko godina nanizalo u matičnoj kući. - Vreme je proletelo, ne osećam se kao neko ko je za sobom ostavio toliko stvari. Penzija mi ni ne pada na pamet.

* Kada se osvrnete za sobom, čime ste najzadovoljniji?

- Kontinuitetom igre. Mislim da sam napravila dobar izbor kada sam pre trideset godina došla u Atelje: svake sezone imala sam bar jednu premijeru, uz veliko zadovoljstvo što sam član ansambla i deo istorije ovog teatra koja je imala svoje uspone i padove. Bilo je i predivnih uloga. Volela sam predstavu “Pred ogledalom” u kojoj sam igrala Mariju Cvetajevu, epizodu u “Kneginji od Foliberžera”, Jelenu u “Oj Srbijo, nigde lada nema”, Jagodu u “Ljubavnom pismu”. Ova poslednja, nedavno je proslavila dvestoto izvođenje. U međuvremenu smo malo omatorili za ljubavne zaplete, ali je publika veoma voli i mnoge replike zna napamet. Trenutno uživam u “Proslavi”, kao i predstavi “Muška stvar”. Drago mi je i što sam deo “Kose”, bez obzira na to što nisam u “plemenu”. Moje prve pozorišne uspomene u ovoj kući upravo vezujem za staru “Kosu”.

* Kako procenjujete trenutnu poziciju Ateljea u pozorišnom životu zemlje?

- Ne mogu da ga posmatram izvan celokupne situacije u kulturi. Do sada sam promenila pet upravnika. Dolaze i odlaze, a svako od njih nastoji da sprovede, manje-više, sopstvenu viziju kuće. Prošla sezona bila je jedna od najuspešnijih u istoriji Ateljea, sa 94 odsto popunjenosti sale i mnogo nagrada. Možda se ne bih složila sa svakom premijerom, ali takvih neslaganja je uvek bilo. Početni nesporazumi sa sadašnjim upravnikom Kokanom Mladenovićem su se smirili, ja verujem da pozorište mora da zadrži svoj društveni uticaj. Imam utisak da mnogima to nije važno, pa i ljudima unutar struke. Verujem da i dalje treba da negujemo ljubav za teatar. Da sačuvamo i pružimo publici oazu koju od nas očekuje, da se ne povodimo i prepuštamo komercijalnim zahtevima. Koliko god da su teška vremena.

* Mnogi ne znaju da ste se prvi put na velikom platnu pojavili još kao tinejdžerka 1969. godine, u filmu “Krvava bajka”?

- Tori Janković, pokojni glumac i režiser, izabrao me je za jednu malu ulogu u ovom filmu. Moj otac bio je jedan od onih koji je izbegao streljanje tokom rata, ali je izabran da bude među onima koji su sahranjivali te ljude. Tori je došao u Kragujevac i hteo je da čuje njegovu priču. Tako je i mene upoznao. Bila sam u gimnaziji i amaterski se bavila glumom.

* Kad pominjemo ratne strahote, malo je poznata činjenica da je vaš blizak rođak glumac Aca Cvetković. Streljan je posle oslobođenja zbog “saradnje s neprijateljem”, odnosno činjenice da je glumio tokom okupacije?

- Pokušavam da napišem komad o tome. Još je živa njegova ćerka, baka Nada. Teške su te porodične uspomene. Uz Acu, streljan je i Tanić. Ukupno jedanaest glumaca među stotinak pobijenih. Priča se da je postojalo naređenje da se ne likvidiraju, ali je ostalo u fioci. Aca je mogao da se skloni na vreme, a nije. Bio je izuzetan glumac. Postao je istog dana član Narodnog pozorišta kad i Bojan Stupica i Sava Severova. Igrao je i u Sarajevu. Sjajan komičar i pevač. Veseljak, pomalo lakomislen. Optužen je zajedno sa ostalim kolegama da su u “Centrali za humor” ismevali Staljina, hvalili Hitlera. Udruženje dramskih umetnika podnelo je zahtev za njihovu rehabilitaciju 2009. godine... Hoću da napravim priču o umetnicima u turbulentnim vremenima, o tome gde je granica da postanete deo nečeg lošeg, kad pomažete, a kad ne pomažete narodu... Lično, nemam odgovor na to pitanje. Osim priče o njihovom kraju, želim da pišem i kako su radila pozorišta u tim vremenima. Predstave su se igrale tokom dana zbog policijskog časa, izvodili različiti programi, slušao radio. Inače, Aca je imao bogat i značajan repertoar. Od Molijera do Jovanče Micića u Nušićevom “Putu oko sveta”. Čula sam i da je Milivoje Živanović posle rata sedeo s nekim funkcionerima na ručku i rekao im: “Što ubiste Acu Cvetkovića, takvog glumca majka ne rađa...”

* Ovih dana ste se pripremili i za premijerno izvođenje “Muzičke večeri sa zvezdama”?

- Počeli smo taj ciklus na sceni UK “Vuk” u najgore vreme. Ali, svi su u ekipi veliki borci. Uz mene, na klavijaturama nastupa Vlada Maričić (bas), Slobodan Božanić (bubnjevi), Dušan Ivanišević i Dušan Bezuha na gitari. Zahvaljujući scensko-muzičkoj predstavi “Brod plovi za Beograd” koja se godinama sa velikim uspehom izvodi u Ateljeu, shvatila sam da publika voli glumce u kabaretskom programu. U prvom izvođenju sam i gost i domaćin, ubuduće samo domaćin. Smenjivaće se moje kolege sa svojim glumačkim portretima, odlomcima iz uloga, stihovima i popularnim melodijama. Biće to zasigurno lekovite večeri: poezija je melem u ovim vremenima. Tokom leta planiramo i da isti program izvodimo na otvorenoj sceni, na krovu “Vuka”.

* Nedavno ste dobili još jedno lepo priznanje u karijeri, “Prsten Joakima Vujića” u rodnom Kragujevcu?